Sasa Jovanovic

Ordinary won't change the world...

Zar su Novosađani najveći lopovi?

Dragi moji Novosađani, analizom podataka koji su bili dostupni preko portala sudova, izgleda kao da ste veliki lopovi. Tako kažu ovi vrlo zanimljivi podaci, mada ja lično ne mislim tako.

Naime, reč je o sudskim postupcima jedne finansijske institucije, Diners Club International doo, koja inače u Srbiji radi mimo zakona: izdaje kreditne kartice  i vrši poslove kreditiranja iako po Zakonu o bankama to mogu raditi samo banke. Kako je to moguće? Pa, kao i sve u Srbiji gde piše „osim ako nije Zakonom drugačije uređeno“, u praksi je dovoljno mišljenje ministartstva ili nekog drugog državnog tela ili nezavisne organizacije koju kontroliše država. U ovom slučaju oni imaju mišljenje Ministarstva finansija da mogu da nastave da rade do donošenja zakona o platnim karticama. Navodno jer je to tako po Zakonu o stranim ulaganjima, pa ne mogu uslovi poslovanja da se menjaju u nepovoljnije od onih koji su bili kada su osnovani. Istovremeno sve strane banke koje su ovde uložile novac i sva strana osiguranja uskladila su svoje poslovanje sa novim zakonima i ispoštovali po njih nepovoljnije uslove poslovanja.

I ta takva mala finansijska organizacija koja ima samo 2 miliona EUR kapitala i mnogo, veće dugove, uredno tuži neažurne članove Diners cluba kada duguju. I to ne bi bilo ništa čudno, da u tome ne prednjači Novi Sad.

U Novom Sadu, koji je druga najbogatija sredina u Srbiji, Diners ima čak 191 sudski postupak, dok u svim ostalim većim gradovima Srbije ima 205 predmeta. Istovremeno, Diners ima čak 49 krivičnih predmeta za „zloupotrebu kartice“ dok sve 34 banke zajedno u Srbiji imaju svega 243 krivičnih predmeta. Da disproporcija bude još veća, Diners u Novom Sadu ima 16 krivičnih predmeta dok u 4 puta većem Beogradu ima samo 5 – i svih 5 je izgubio. U Novom Sadu, naprotiv, samo 2 je izgubio.

Kako je moguće da u Novom Sadu Diners vodi 175 građansko pravnih postupaka za naplatu štete dok u 4 puta većem Beogradu ima samo 30 građansko pravnih postupaka a u mnogo siromašnijem Nišu, veličine priblično kao Novi Sad, ima samo 81 građansko pravni postupak.  Sve postupke u Novom Sadu za Diners vodi advokat Dragan Kapun, koji je ponekad u predmetima (na portalu sudova) potpisan kao Dragan Kapunac.

Da li to postoji sprega između nekog službenika iz Dinersa i pomenutog advokata?  Da je ovo politika Dinersa broj postupaka bi bio u relaciji s brojem stanovnika i sa standardom. Ali ne,  druga najbogatija sredina u Srbiji najgore plaća i to samo Dinersu?

Zar su Lale toliki lopovi da ih Diners ovako drastično tuži i proglašava kriminalcima?

Zar su Lale toliki lopovi da čak 16 njih tužilaštvo krivično goni po prijavi Dinersa dok u Beogradu ima samo 5 takvih?

I, ko je advokat Dragan Kapun, kome za ovih 16 krivičnih postupaka, svi mi, ostali građani, plaćamo honorare?

Dragi moji Novosađani, živeo sam među vama pune 4 godine.  Spori jeste, ali nisam stekao utisak da ste toliki lopovi. Ali očigledno neki misle drugačije.

NAPOMENA: Ovaj tekst je isključivo statistička analiza predmeta u pravosuđu Srbije, i komentar o uočenom ogromnom (i nelogičnom) odstupanju kad je u pitanju Novi Sad, i takođe praksa banaka, koje, da ne zaboravimo, potpuno legalno i u skladu sa zakonima Srbije posluju, daju kredite i izdaju kartice. zaključke izvucite sami.

 

diners

Imaš pravo – koristi ga

zastitnik_gradjanaJedna od tekovina civilizacije je i institucija Ombudsmana. Ako lomite jezik izgovarajući ovu reč, domaći naziv „zaštitnik građana“ je sasvim ok.

Kao i mnogi građani ja nisam ovu instituciju koristio. Smatrao sam da bih tako samo džabe gubio vreme u ovom korumpiranom društvu.

Ipak, danas sam pripremajući se za jedan sudski proces odšetao do Deligradske 16, kod Slavije i bio prijatno iznenađen.

Službenik Ombudsmana će vas pažljivo saslušati i ne stidite se, budite potpuno otvoreni s njim. Ljubazni su, ne sude o vama, imao sam prilike da me knjigovođe i advokati gledaju podozrivo ponekad kad se ne slažu sa mnom, ali to ovde nećete doživeti. Ono što je najbolje, odmah će vas posavetovati šta možete uraditi.  Saveti uopšte nisu tapšanje po ramenu i saosećanje, već su vrlo konkretni i jasni. Naprimer, meni je službenik objasnio kome da se žalim i kada jer su neki moji podnesci „nestali“.  Predsedniku suda, odmah. Zašto? Jer predsednik suda može zbog sumnje u nepristrasnost sudije (jer nestaju podnesci) istog promeniti.  A takođe me je vrlo zainteresovano uputio da postoji zakonski rok od 12 meseci u kome mogu da se Ombudsmanu žalim na ponašanje službenog lica (policajca) što je bilo moje drugo pitanje i čak više puta ponovio da mu što pre pošaljem zvaničnu prijavu. Ovaj rok je inače rok u kome oni mogu zakonski postupati i pokrenuti postupak za ispitivanje odgovornosti službenog lica i prilično je duži od onog koji vam ostavlja Sektor unutrašnje kontrole MUP-a (samo 30 dana od kad je povreda vaših prava nastala).

Ono šta Ombudsman ne može je da se meša i pokreće postupke ali može da savetuje i pomogne savetima ili da izvrši kontrolu da li neki državni organ postupa po zakonu.

Sa druge strane, ako su vam povređena druga prava, recimo  kao nama kad nam je statička IP adresa prisluškivana na tužilaštvo ne reaguje na to i ne pokreće istragu, kao i u još jednom slučaju, prava adresa je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti,  jer se radi o „ćutanju“ organa vlasti. Sledi poseta i ovoj instituciji pa vam pišem detaljnije.

Treća institucija koju možete koristiti je služba zaštite korisnika finansijskih usluga pri Narodnoj banci Srbije. Svaki put kad vam banka ili druga finansijska ustanova odbije da da bilo kakvu informaciju o vašem računu, listing, obračun kamata, objašnjenje ili kad vam nije jasno, slobodno im pišite. Reaguju brzo na svaki email. I efikasno. U to sam se lično uverio i u stanju su da „pritisnu“ banku da se pridržava zakona.  Najlepše je kad shvatite da i nad popom ima pop. Ok, taj pop neće baš uvek da pritisne manjeg popa, ali i nad njim ima pop, pa sam jednom tako pisao čak i predsedniku Republike. Ujutru u 9 sam dobio poziv iz NBS i silno izvinjavanje što nisu na vreme odgovorili a potom i poziv iz banke koja mi nudi kredit da otplatim dug. Nisam pristao sve dok mi nisu izvod po izvod objasnili i kako je i zašto obračunata koja kamata i čak su ispravljali obračune. Na kraju kad je sve bilo čisto molili su me da obavestim NBS da smo rešili problem.

Zaključak je, dakle, da institucije kojima možete i bez advokata ostvariti svoja prava, postoje.

Međutim, očigledno je da vlast ne želi da znate da one postoje zbog vas! O njima se malo govori i ne promovišu se. Čak i ljudi poput mene tek kad im pukne film sete se ovih ustanova. A ne treba tako. Imate prava. Imate pravo da znate da li država postupa fer prema vama ili ne.

Koristite to.

 

Biznis lekcija: ne radite posao s magarcima

sizifSredinom dvehiljaditih već sam imao dovoljno iskustva u poslu koje su i drugi prepoznavali i sve češće sam dobijao pozive da pomognem drugim firmama da bolje rade.

Vrlo rado sam prihvatao te pozive jer je mogućnost da stvorim nešto novo, poboljšam, učinim efikasnijim, za mene bila izazov zbog koga sam bio spreman raditi kao manijak, i da se tom poslu posvetim kao da je ta firma moja. Od situacije do situacije, učio sam i imao uspehe kojih se rado sećam, a i neuspehe iz kojih sam učio na najteži način.

Ipak moj rad u jednoj firmi, koju ne želim imenovati ovde, za mene je bio i odlično iskustvo – kako je moguće probuditi ljude i iz njih izvući najbolje, ali istovremeno i ogromno razočarenje. Ali da krenemo redom, i naučite iz ovoga nešto.

Početak

Ponuda ove firme, koju ću zvati Firma doo bila je primamljiva: dobio sam skoro duplo veću platu nego u prethodnoj. Posle čak tri intervjua i dva mini test projekta bio sam primljen. Prvog dana na poslu direktor mi je rekao „razgovaraj sa ostala dva direktora (osnivača, prim. aut.) i napravite plan šta ćete raditi, dok sam ja na odmoru – upoznaj se s firmom“.

„Ja sam vam Već poslao plan“,  odgovorih, „i njima. Plan za narednih 100 dana.“

Direktor je bio veoma iznenađen i s osmehom se pozdravio i otišao na odmor.

Plan koji sam dostavio možete videti ovde:

Inače ideja ovakvog plana je preuzeta od  mog druga, nekadašnjeg najboljeg prodavca koga sam imao a sada izuzetnog retail stručnjaka (čitajte njegov blog, izuzetan je: http://www.aleksandar.jovanovic.cc/).

Početak je bio odličan. Većina zaposlenih, osim nekolicine programera koji se ni sa kim nisu družili na poslu, prihvatila me je i s nestrpljenjem očekivali šta ću promeniti, smisliti itd. Sećam se da sam na jednom sastanku rekao da naš plan treba da bude da Firma doo postane brend i da kad neko uzme taxi kaže „vozi me do Firma doo“ a ne do te i te poslastičare (u blizini). Smeh zaposlenih me nije demoralisao, jer svako ima pravo da bude skeptik.

Traženje jezgra tima

Posle par nedelja poslao sam email čiji je subject bio „Traže se LJDV“. LJDV je inače skraćenica koju sam preuzeo od Darka Kocjana, iz nekadašnje emisije Ozon Radija 202, a znači „Ljudi Dobre Volje“. U tom emailu pozvao sam ljude koji žele da doprinesu razvoju Firma doo, a da za to ne traže nadokanadu, da mi se jave. Iako je skepsa osnivača bila velika, jer taj neformalni i opušten stil komunikacije je njima bio stran, a istovremeno, verovali su da ljude moraš kupovati platom, javilo se 9 od 50 zaposlenih, odnosno čak 18%. Da li treba da pomenem da to nisu bile neke dokone lujke od ljudi? Jedan od njih već par godina ima svoju softversku kompaniju i jedan je od onih u koje je Eleven investirao novac.

Vizija

Posle 75 dana provedenih u firmi „snimio“ sam situaciju i shvatio šta im nedostaje. Firma je poslovala bez jasne vizije, oslanjajući se samo na outsourcing poslove, do te mere da su čak programere zapošljavali i otpuštali po nalogu kompanija za koje su radili. Raditi posao na taj način bilo je neodgovorno, jer, praktično zaposleni nisu imali sigurnost. Užasavajuća činjenica koju sam kasnije saznao je da su outsourcing ugovori bili na samo 3 odnosno 6 meseci i da su krajem tog perioda uvek iznova pregovarali o nastavku outsourcing posla. To praktično znači da imate kompaniju koja ima siguran posao samo 3 meseca.  Ako naručilac otkaže, momentalno morate otpustiti ljude (što se par godina kasnije i desilo). Naslućujući to, ali ne znajući za takve aranžmane koji su od mene bili sakriveni (iako sam bio jedan od  direktora i bio pozvan da učinim firmu efikasnijom), predložio sam da se počne raditi na sopstvenim projektima iz kojih ćemo stvoriti proizvode, da regrutujemo mlade perspektivne programere još u srednjoj školi, itd…


Ovaj dokument je bio, kako se kasnije pokazalo, „kamen razdora“ između mene i dela osnivača. Razlog zbog koga ću postati nepoželjan u firmi. Ideja o regrutovanju mladih programera u startu je odbačena argumentima „to treba organizovati“ i „nama su svi programeri zauzeti, nema ko da radi s njima“.

Prvih 100 dana

Prvih 100 dana je brzo prošlo i poučen nekadašnjim potezom Zorana Đinđića, osnivačima sam poslao izveštaj o svom radu u prvih 100 dana (iako ga nisu tražili).

Mnogo kasnije sam shvatio da su svi ovi potezi njima izgledali kao da je neki mali zeleni marsovac upao u firmu i počeo njihovo čedo da tumba tamo-amo a njima se nije dopalo ono šta su čuli prilikom tog tumbanja: koliko je slaba sama firma.

Interno preduzetništvo

Kao najradikalniji potez uveo sam interno preduzetništvo u Firma doo. Ustvari, možda je pametnije reći da sam pokušao da ga uvedem.

Šta je bila ideja internog preduzetništva?

Programeri brzo stasaju i brzo se osamostaljuju. Nije nikakva mudrost naći stranca koji će platiti 2, 3, 5 ili čak 10x jeftinije da mu se nešto programira u Srbiji. Cilj firme je zadržati dobre i perspektivne programere, ali ne silom, ne klauzulama ugovora, već dobrovoljno. Da Firma doo oni doživljavaju kao svoju firmu, da dele i rizik i profit a ako neka njihova ideja dobije krila, da otvore zajedno sa Firma doo novu firmu – ili se osamostale pod određenim uslovima. Od Firma doo bi dobili softversku, hardversku podršku i podršku u ljudskim resursima, a bili bi lišeni briga o porezima, knjigovodstvu i svemu šta prati jedan preduzetnički poduhvat.

Ideja je naišla na dobar prijem i za samo 2 nedelje dobili smo čak 13 ideja. Bar 4-5 su bile odlične.

Jednu smo počeli razmatrati i tu je bukvalno od samih osnivača došlo do opstrukcije kroz mučno pregovaranje o sitnicama s programerom čija je to ideja bila dok nije digao ruke.  Osetio sam da ga namerno mrcvare jer ne žele da on bude ravnopravan s njima, makar na tom projektu – mora ostati radnik, po svaku cenu. Drugi, ovaj pomenuti koji je sada samostalan i u koga je Eleven investirao, digao je ruke od zastupanja svoje ideje shvativši da će samo izgubiti vreme. Pokušaj uvođenja internog preduzetništva u Firma doo završio se neslavno.

Ako ipak vi želite u svojoj firmi uvesti interno preduzetništvo i zadržati dobre ljude, možete se poslužiti ovim modelima koji slede:

i kao prezentacija:

Petnaest dugih rundi, na poene

Moram ipak priznati da je jedan projekat završen. Projekat BP je čak doveden do produkcione faze. Međutim posle mog izlaska iz firme, trial period sa 15 dana je smanjen na 7, pa na 3 pa je ukinut, zbog neshvatanja kako funkcioniše Internet biznis i neshvatanja ekonomije darivanja. Čoveku koji je idejni tvorac tog projekta, na čijem znau se on bazirao, projekat je bukvalno otet. U početku je imao 50% vlasništva a kako je vreme prolazilo a nije prihodovao Firma doo mu je računala troškove programera, servera i polako umanjivala udeo jer on nije imao novca da sve to finansira. To što je ideja njegova su zanemarili. Na kraju su mu uzeli sve. Zapravo uzeli su mu sve od jedne velike nule, jer bez trial perioda sa nabudženom cenom ta dobra ideja ne zarađuje.

Iz meseca u mesec uprkos tim oprstrukcijama gurao sam dalje. Obezbedio im predstavljanje u stručnom časopisu na 3 kolor strane – džabe, svog druga, koji je danas ekonomski ataše Srbije u Nemačkoj, angažovao, besplatno, da u New York odnese naše promo CD-e i kolor kataloge  i da razgovara sa američkim firmama i promoviše nas. Doveo sam im čoveka iz Intela, iz Deloitte – uzalud.

Konačno, posle nekih godinu dana i par meseci u Firma doo, oni su pronašli jeftinijeg. Meni su rešili da daju otkaz, a ja sam iskoristio nesimetričnost u ugovoru o radu, po kome oni meni kada daju otkaz otkazni rok je 15 dana a kad ja dajem otkazni rok je 60 dana. Dao sam im otkaz i uzeo još dve plate a nisam dolazio u firmu. Godine vežbanja džudoa isplatile su se – stari dobar judo princip „popusti da bi pobedio“ urodio je plodom – iskoristio sam njihovu snagu (po mene nepovoljnu odredbu koja me vezuje 2 meseca za firmu) protiv njih.

Moj naslednik ništa nije uradio, firma se posle nekog vremena gotovo raspala, otpustila najveći broj programera jer su im outsource naurčioci otkazali ugovore. Osnivači se nisu mnogo nasikirali, još kada sam došao u firmu oni su imali na računu skoro 400.000 EUR s kojima ništa nisu radili. Čuvali ih, nisu ih investirali. Običan drčan mentalitet „za mene ima dovoljno“ zbog kog nisu ni bili spremni na istinske promene.

Šta je pouka svega ovoga?

Vrlo jednostavno: da bi se nešto primilo mora postojati plodno tle. Ako ne postoji, uvenuće.

Kada radite posao s nekim, nije presudno koliko ste vi dobri, posvećeni i vredni. Bitno je i da li su sa druge strane magarci ili smeli, vredni ljudi. Da se razumemo, magarac je pametna životinja, ali tvrdoglava i tera po svome. Konj je gluplji od njega, ali korisniji.

Ako budete radili kao ja, s magarcima, samo ćete uludo potrošiti dobre ideje. Da ne bi bile potrošene, ja ih ovde delim s vama. A možete ih preuzeti i sa mog slidehsare profila.

Eksperti i mali od tetke

U poslu svake vrste srećete eksperte i „eksperte“. Prvi će vam pomoći, svesno ili nesvesno, od njih možete mnogo naučiti, a od drugih samo možete pokidati živce.

Od kad smo započeli naš mali projekat Adbuka, koji je tokom dve i po godine prilično porastao, sretali smo se sa obe vrste. Od prvih smo mnogo naučili, a drugi?

Drugi su nam „skidali“ najavljene intervjue, stavljali naš logo na svoj sajt sa pogrešnim linkom ka našem sajtu, tamo gde on nije, zabranjivali da koristimo logo njihovog časopisa iako je on prvi pisao o nama, komentarisali da Adbuka oglasi koče sajt i naglo učutali kad pokažemo analizu šta ustvari koči sajt, jt oglasi mnogo većih kompanija od Adbuke,  ali  niko nikad nije bio podmukliji od raznih „saradnika“ tj ljudi koji zarađuju od SEO ili od upravljanja Google oglasima – „spoljni saradnici“ ili „mali od tetke“.

Znali su klijentu preporučiti budžet na Adbuki, postave jednu reklamu,  uvek nešto šta ne ide, i nikad se ne uloguju ponovo.  A onda daju izveštaj „ovo je bezveze“.

Znali su da kriu google analitiku ne bi li sakrili efekte.

Znali su čitati poštu svojih poslodavaca i čim pokušate da kontaktirate direktora s primedbom da je komunikacija prespora, slali bi email u kome otkazuju „saradnju“.

Znali su biti jako ljuti kad budu „provaljeni“ da miniraju kampanju klijenta i uvek bi psole toga sledio email  poslat u ime firme u kome otkazuju „saradnju“.

Znali su buniti se kako je komplikovan naš sistem, a ljudi koji nikad nisu vodili internet reklamne kampanje sami uspešno vode svoje kampanje već dve godine. Žena od šesdeset godina, na primer.

Taj soj „saradnika“ uz izuzetak par njih koji su vrlo zainteresovano pristupili učenju i razumevanju Adbuke, pokazao se kao najpodmukliji soj ljudi s kojima smo se sreli. Nesposobni da bilo šta sami naprave, sposobni samo da upravljaju tuđim novcem, postali su neko koga u širokom luku zaobilazimo.

A znate šta je rekao jedan investitor pre neki dan? Sledeće: „Imate klijente i plaćate račune? Već dve godine? U Srbiji??? Pošaljite mi prezentaciju i biznis plan, od juna sam u Nemačkoj, da to pregledam.“

Govor koji nikada nećete čuti

„Borili smo se i izgubili. Vreme je da krenemo dalje.“

Ove dve rečenice nikada nećete čuti od srpskih političara, jer svoju moć crpu iz besprekorno uvežbane veštine samozavaravanja i zavaravanja naroda, upornim odbijanjem priznavanja očiglednih činjenica i održavanja naroda u opojnom užitku osećaja nepobedivosti, inata i savršenstva.

A ono šta istorija beleži je da nema te države koja nekad nije izgubila koji rat, teritoriju, pa je ipak opstala. I gle čuda, one koje su umele uzdignute glave da prihvate pobedu druge strane i nastave dalje – i dalje su moćne. Možda je njihova snaga baš u sposobnosti da se nose sa svojim porazima stoički, dostojanstveno i s uvažavanjem dojučerašnjeg protivnika?

O pokojniku sve najbolje

fired Otkaz je manje-više traumatično iskustvo za svakoga. Za zaposlenog i za poslodavca. Retko se desi da su nakon otkaza obe strane zadovoljne i da nema netrpeljivosti među njima.

Mnogo tih nesuglasica može se rešiti pravilnim tretmanom zaposlenog dok još radi u firmi ali dok je sveta i veka uvek će se dešavati, u svakoj firmi, da neko mora biti otpušten ili će sam dati otkaz.

Ako ste poslodavac, tri stvari morate znati:

1. Nema bezbolnog raskida ugovora sa zaposlenim.

Neko se uvek oseća oštećenim i izneverenim), zato se zadržite uvek na relevantnim i objektivnim kriterijumima i izbegnite duge diskusije: saopštite odluku i uputite zaposlenog u njegova prava i poželite mu sreću. Ako je bio dobar naravno da ćete mu dati preporuku…

2. Nemojte kriti razloge otkaza od drugih zaposlenih.

Ako smatrate da se to drugih ne tiče jer je to Vaše pravo, grdno se varate.  Ako to Vi ne objasnite, ostali će radnici smisliti ili dokučiti razloge.  I to nije „polaganje računa“. To je prilika da poboljšate firmu: ne propuštajte priliku da drugi uče na tuđem primeru. To ne podrazumeva ogovaranje, već kratko profesionalno objašnjenje šta se ne toleriše, na živom i skorašnjem primeru, u pažljivo odabranom trenutku.

3. Nemojte sa emocijama govoriti o bivšem zaposlenom.

Još pre nekih 17-18 godina u svojoj firmi uveo sam pravilo „o pokojniku sve najbolje“. Često su prodavci morali nastaviti posao gde je neki bivši prodavac stao, i strogo je bilo zabranjeno reći bilo šta loše o bivšem kolegi. Kolega je prestao da radi, trenutno ne radi, a ako se klijent žali na postupke ili nastup bivšeg kolege, izvinite se i ne komentarišite previše. Jedno „zato sam ja sada tu, ne brinite, hvala Vam sada znam šta Vam je bitno i čime niste bili zadovoljni“.

Da, možda taj bivši kolega o Vama priča sve najgore. Ali vi budite profesionalac. I, upamtite – o pokojniku (i bivšem zaposlenom), sve najbolje. Jednom ćete i Vi biti na njegovom mestu. I na mestu bivšeg zaposlenog i na mestu pokojnika. To je život :)

Nešto je trulo u marketingu srpskom

morbid-home-accessoriesNije tako mnogo prošlo otkad je ona privatna ginekološka klinika nudila abortus s  popustom, a sada se za kućne ljubimce nudi kastracija s popustom. Grupnim, naravno. Ima i za kuce i za mace. Ne, za ljude još ne nude.

Do grupnih popusta na uspavljivanje ljubimaca i grupnih popusta na sahrane još nismo stigli, ali, kako to marketing stručnjaci u grupnim kupovinama rade – očekujte ih uskoro. Liberalno do jaja. Pardon, do kraja. Sve šta nije izričito zabranjeno – dozvoljeno je. Samo nek teče lova.

Ništa bolja situaicja u advertajzingu gde više ne možete pročitati ništa a da Vam se reklama bezobrazno ne raširi preko celog teksta – firmama se prodaje žvaka da je to kul i vrlo efikasno za njihov brend. A istina je sasvim drugačija: da će takva reklama u 2/3 slučajeva dovesti do urušavanja vrednosti vašeg brenda.

Mislite o tome. Možda Vam nije stalo do etike u poslu, ali sigurno Vam je stalo do love. Mislite o tome, da se ne jede sve što leti. I da nije sve marketing. Bez obzira što vam razni nadri stručnjaci slatkorečivo svašta prodaju rog za sveću ili kako naš narod kaže „(nekastrirana) muda za bubrege“.

P.S. Osećaj gađenja prilikom pisanja ovog teksta nisam mogao potisnuti.

Kako se izboriti sa Internet štetočinama

Slobodu ljudi shvataju različito, a najčešće kao priliku da kažu šta žele bez posledica.

Ključna reč je „bez posledica“. Internet koji nudi priličnu dozu anonimnosti time je logičan kanal za zloupotrebe slobode i namerno nanošenje štete drugima. Takvih štetočina bilo je i biće uvek.  Ne možete ih preduprediti, ali možete ih koliko-toliko držati dalje od sebe, a ako Vas ipak ugroze, ima leka.

Da ne dužim, ovde ću opisati par mogućih akcija kada ste neko povređuje vaša prava na Internetu, pri čemu ću se zadržati samo na pravima koja proističu iz domena intelektualne svojine. I zadržaću se na besplatnim opcijama. Takođe, neću se baviti domaćim prilikama jer ovde samo funkcioniše „para vrti gde burgija neće“, sudski sistema je trom i neefiaksan i na kraju je skuplja dara nego mera.

Ako je u pitanju povreda prava na žig, ime, autorsko delo, i izvršena negde na inostranom serveru (najbolje ako je na na američkom) onda je prvi korak slanje DMCA pisma firmi kod koje se sporan sadržaj nalazi. Proučite sajt DMCA ali ne zatrčavajte se sa plaćanjem.

To znači:
1. firmi gde je domen registrovan, ako se radi o sajtu

2. firmi gde je sajt hostovan

3. pretraživačima da ga isključe iz svog indeksa

4. oglasnim mrežama preko koje je sadržaj reklamiran

5. društvenom mreži gde je sadržaj promovisan

 

Slanje zahteva provajderima gde je domen registrovan i sajt hostovan, uglavnom je gubljenje vremena. Oni će Vam odgovoriti da nisu odgovorni za sadržaj koji korisnici postavljaju, kao i da će reagovati ako imate sudsku odluku protiv firme/osobe čiji je to domen/sajt.

Kada su u pitanju pretraživači treba da imate na umu da je ovo ustvari najvažnije: šta ne postoji na Googlu, kao i da ne postoji. Potrudite se da nađete što više pojavljivanja sporne lokacije u rezultatima pretrage i kada ih nađete koristite opciju „Give us feedbak“ na dnu strane sa rezultatima.

Ovo će vam otvoriti modal prozor u kome možete upisati primedbu (savetujem da koristite istovetan tekst kao u DMCA pismu koje imate u ovom postu), selektujete ključne reči koje ste koristili i sporne rezultate, koristeći „Highligh“ dugme. Možete istovremeno označiti više rezultata.

Give us feedback, ocpija za prijavljivanje neprikladnog sadržaja u Google rezultatima

Označite delove strane na koje se prigovor odnosi.

Pre konačnog slanja proverite šta ste napisali.

 

Ovo zna biti prilično zamoran posao ali budite uporni. Google je vrlo revnosan u rešavanju ovakvih primedbi i ako je primedba osnovana u roku od 2 do 7 dana iz indeksa i Google keša će nestati sporne lokacije. Imajte na umu da Google briše rezultate pretrage za odgovarajuće reči koje ste koristili u pretrazi, a ne potpuno sve rezultate za taj domen. Ipak, isplati se.

Kod Bing-a i Yahoo-a ne gubite vreme. Oni će reagovati samo ako je sporan sadržaj u oglasu, ne u rezultatima pretrage. Na kraju žete samo popizditi.

Kada su u pitanju društveni mediji ne nadajte se mnogo. Tviteru možete pisati samo kroz njihov web interfejs, a što se reagovanja tiče, neće reagovati.  Ipak možete pokušati ali prvo pročitajte pravila: http://support.twitter.com/entries/15789. Konkretno adresa za DMCA report je ovde https://support.twitter.com/forms/dmca. Imajte na umu da ako za dlaku odstupa od ovoga šta piše u pravilima dobićete odgovor sličan ovome:

Twitter provides a communication service. As a policy, we do not mediate content or intervene in disputes between users. Users are allowed to post content, including potentially inflammatory content, provided that they do not violate the Twitter Terms of Service and Rules. For information on reporting a Terms of Service violation, please see this help page:

http://support.twitter.com/entries/15789

If you have a Twitter account, you can also block the user, which will prevent the account from following you on Twitter or appearing in your mentions tab. You can block someone by following these instructions:

http://support.twitter.com/entries/117063

Thanks,

Twitter Trust & Safety

 

Bla, bla, bla, thank you for nothing…

Što se Facebooka tiče, prva reakcija je prijavljivanje sadržaja sa same Facebook strane („report“). Facebook u slučaju kršenja pravila reaguje vrlo brzo i efikasno.  Ako ne reaguje ostaje Vam pisanje pravnoj službi Facebooka.

Konačno kako izgleda to famozno DMCA pisamce? Evo primera:

—-

October, 28. 2012

Sender Information:
{ Company name}
{Full Name, position}
{email}
{phone}
{Address}
{City, Country, Postal code}

Recipient Information:
Facebook, Legal Department

156 University Avenue,
Palo Alto, CA 94301
C/O Copyright Agent for Notice of Claims of Copyright Infringement
Sent via: FAX and Email
DMCA Notice of Copyright Infringement

Dear Facebook,

I, {First and Last Name}, certify under penalty of perjury, that I am an owner of certain intellectual property rights  adn that the information in the notice is accurate.

I have a good faith belief that the items or materials listed below are not authorized by law for use by the above named domain name owner or their agents and therefore infringes the copyright owner’s rights. I hereby demand that you act expeditiously to remove or disable access to the material or items claimed to be infringing.

My contact information is as follows:

{ Company name}
{Full Name, position}
{email}
{phone}
{Address}
{City, Country, Postal code}

Allegedly Infringing items or materials:
{describe here…}
Infringing material that I demand be disabled or removed in consideration of the above:
{describe here… with url }
Location of ORIGINAL WORKS:
{put here…}
My actual or electronic signature follows:

Sincerely,
{Full Name}

—-

 

Ovakvo pismo šaljite faksom na faks pravne službe kompanije. Nemojte zaboraviti da potpišete pismo. Do ovih brojeva se dolazi uglavnom pretragom, kompanije ih nerado objavljuju na sajtu.

 

Konkretno evo kontakt adresa i faks brojeva  za Google, Yahoo i Facebook.

Google

Google Inc.
1600 Amphitheatre Parkway
Mountain View, CA 94043

fax: +1 650 253 0001

Yahoo 

Yahoo!, Legal Department, Copyright/IP agent,
125 Shaftesbury Avenue, London WC2H 8AD

fax: +44 20 71311015
Facebook

Facebook, Legal Department
156 University Avenue,
Palo Alto, CA 94301

fax: +1 650 472 8007, +1 650 644 3229, +1 650 543 4801
email: legal@fb.com

 

Za kraj, da bi štitili svoja prava morate znati da su svi društveni mediji kao i popularni veb sajtovi u privatnom vlasništvu i da svako ima sopstvena pravila. Upoznajte se sa njima pre nego reagujete. Na tu temu ima dosta tekstova na domaćim blogovima, navešću samo par njih: http://www.milosblog.com/wp/internet-marketing/nema-igranja-sa-brendovima-na-fejsbuku/978.htmlhttp://internetagencija.rs/gost-na-blogu/nagradne-igre-na-fejsbuku-samo-jos-u-aplikacijama.html

Takođe, štitite svoja prava ranije, mnogo ranije pre nego problem može nastati. Zaštitite ime, autorsko delo, patent… Nemojte čekati „bolja vremena“.

I za kraj, nekoliko pravila koja treba da znate:

- ne postoji efikasan način da sprečite budale i štetočine da pokušaju da Vas oštete,

- nikad javno ne reagujte – energija koju ulažete u odgovor vas iscrpljuje a vašeg protivnika hrani,

- svet je selo, ne postoji tačka na kojoj štetočina može da se dugo bezbedno krije – postoje načini da se odbranite,

- svako ima pravo da pravi sranja, ali vi treba da birate u koje ćete sranje ugaziti ili nećete,

- demanti niko ne čita (objaviti demanti je kao kad neko prospe džak pun perja po vašem dvorištu a vi se ko sumanuti rastrčite da ga što pre pokupite)

- sudski sporovi dugo traju,

- bolje je sprečiti nego lečiti – korisna lista pravnih zastupnika za zaštitu intelektualne svojine nalazi se ovde: http://www.zis.gov.rs/upload/documents/pdf_sr/pdf/lista_zastupnika_srp_021012.pdf,

- koristite metodu pilota iz 2. svetskog rata: „uleti brzo, udari snažno, izađi još brže“ ili današnjih pilota: „fire and forget“: ne treba vam dug rat, ako reagujte – reagujte odlučno, kratko i nastavite dalje. Šta bude biće. Uspeh je ipak, najbolja osveta.

- I za sam kraj, biser Isaka Asimova: „Protiv gluposti i bogovi sami bore se uzalud“ – ko nije pročitao njegov roman „Bogovi lično“, krajnje je vreme da to učini.

 

Šta je Feliks Baumgartner ustvari uradio?

Srce mi je lupalo kao ludo, dok se Feliksx penjao sve bliže četrdesetom kilometru. Sećanja na prve dane padobranstva vratila su se. Sanjarenja o skoku sa El Capitano stene ili barem sa mosta na čurđevića Tari. Miris hladnog vazduha i kerozina budio se odnekud. Navijao sam za Feliksa da  kada se već približio četrdesetom kilometru, pređe i tu granicu. Znam da je do njega bilo da bi je prešao. Izašao je, stajao dvadesetak sekundi na najvišoj terasi i otisnuo ka zemlji.

U nedelju, 14.oktobra 2012. milioni ljudi širom sveta, kao i ja, svako sa svojim mislima, i svojim uglom gledanja na taj događaj, pratili su skok Feliksa Baumgartnera iz stratosfere. Neki zato što je to „in“, neki da budu „informisani“, neki su želeli da se desi nešto neočekivano, da se raspadne na komade, a neki prosto očarani trenutkom u kome jedan čovek pomera granice čovečanstva.

Prenos uživo jednog događaja iznad nas koji je pratio svet pratio sam i davne 1975. godine kada su se u orbiti spojili američki Apolo i sovjetski Sojuz. Treba li reći da su se ova dva svemirska broda spojila na samo pet puta većoj visini od one sa koje je Feliks skočio? Stariji od mene, naravno, sećaju se i, prenosa sletanja na Mesec i prvih koraka sada već pokojnog Nila Amstronga, nekoliko godina ranije.

Sada, kad se sve dobro završilo i Feliks postao tema dana, na taj skok mogu se primeniti već oprobane mantre o „holivudskom studiju“, i „zaveri“ poput onih koje više od pola veka prate korake Nula Amstronga na Mesecu. Možda će i njemu neki nadobudni novinar za dvadesetak godina reći da je lažov i da se to nije desilo, kao prošle godine Bazu Oldrinu. Ako se to i desi voleo bih da Feliks reaguje kao tada Oldrin. Te teorije zavere su budalaštine prizemnih ljudi koji sumnjaju u svoje sposobnosti, i ljudsku rasu, onih koji ništa slično ne smeju ni odsanjati a kamoli uraditi i njima se ovde neću baviti.

Čak i da nisam gledao, znam da je to šta je uradio moguće. Bilo je pitanje samo dana. Svi mi koji letimo ili smo leteli, svi mi, padobranci, bivši i sadašnji, sanjamo o stvarima kakve je Feliks uradio 14.oktobra. Stajati sam, nad Zemljom, na što većoj visini i odraziti se u bezdan pod sobom, san je svakog padobranca. O tome smo diskutovali i sanjarili. Feliks je to ostvario.

Feliks je skočio, sa visine od skoro 40 kilometara. Obrušio ka zemlji i na isti dan kada je Jager prvi put probio zvučni zid, leteći avionom, isto to učinio svojim telom, u slobodnom padu. I ostao živ. Mnogi piloti su četrdesetih godina prošlog veka izgubili život pokušavajući da probiju zvuk leteći avionom. Punih 150 miliona godina ništa se slično nije dogodilo. Ako je verovati pojedinim pelobiologistima nijedno živo biće poslednjih još od Apatosaurusa i Diplodocusa nije uspelo da svojim telom probije granicu zvučnog zida, a i oni su mogli samo mahanjem repa, pri čemu bi kraj dostigao brzinu zvuka. Feliks je prvo živo biće u 4 milijarde godina života na Zemlji koje je sopstvenim telom probilo zvučni zid.

Koliko je ustvari sve ovo bitno? I šta se ustvari desilo u nedelju? Zašto je taj dan poseban?

Ako ostavimo cifre i rekorde po strani, najvažnija stvar koja se desila je da se duh pionira vazduhoplovstva oslobodio okova. Predugo je bio zarobljen u kavezu državnih budžeta, vojnih potreba i „viših“ interesa.

Na početku vazduhoplovne ere, počev od Ota Lilijentala, braće Rajta, pa sve do Hauarda Hjuza, razvoj vazduhoplovstva zavisio je od imaginacije i hrabrosti pojedinaca i privatnog kapitala.  Jedna luda ideja i dovoljno novca koji se daje bez ikakve šanse za povrat investicije i svet se počeo menjati. Posle Hauarda Hjuza više nije bilo značajnijih vazduhoplovnih poduhvata koji su privatno finansirani. Kontrolu nad tim pruzela je vojska i država, i to je trajalo do „svemirske trke“, nakon čega su budžeti za svemirske programe skresani i astronauti su bukvalno prizemljeni. Samo što smo zakoračili izvan planete, birokrate su odlučile da „skrešu krila“ tim „avanturistima“ i da čovečanstvo vežu za zemlju. Sve se svelo na budžete, a para nikad za „avanture“ nema. I polako smo gubili nadu da će se ikad vratiti herojski dani sa početka svemirske i vazduhoplovne trke.

A onda se pojavio Bert Ratan i počeo da pravi neobične ali odlične avione, da bi na kraju svojim novcem stvorio „Space Ship One“, i omogućio da se izvede prvi privatno finansiran svemirski let. Nada da će privatna inicijativan nadomestiti ono šta države nisu mogle ili htele, počela se vraćati.

Konačno, verujem da je Feliksovim skokom je vraćena komandna palica u ruke privatne inicijative i avanturista, kako je bilo i na početku vazduhoplovne ere. Feliks i Red Bull su otvorili novu eru privatne inicijative u do sada neprikosnovenom području vojske i državnih agencija pokazujući nadmoć privatne inicijative, predanosti, hrabrosti i vizije u odnosu na glomazne državne i administrativne strukture.

Da li shvatate da je on, Feliks, jednog dana ustao i rekao „hoću da skočim iz stratosfere“ i da nije imao novaca da tako nešto uradi. Koliko ljudi blokira pomisao na to da je za neki njihov san potrebno mnogo novca. Feliks je za ovaj projekat prikupio stotine miliona dolara. To je taj duh, koji je i pionire vazduhoplovstva gonio na neverovatne poduhvate. Nije bilo glasanja o budžetu, nije bilo političkih govora, nije bilo afera, nije bilo ničega osim čiste ideje koja traži priliku da oživi.

Danas, mnoge globalne kompanije imaju budžete veće od samih država i sposobne su da urade ono šta države nisu,a istovremeno nisu opterećene političkim rizicima poput država. Ti budžeti su dovoljni da učine svet boljim mestom za život. Samo je potrebno dati im priliku da ih potroše na nešto šta se pamti i šta smatraju vrednim trošenja bez obaveznog pitanja „kada će se novac vratiti“. Danas je to skok iz stratosfere, sutra je možda hrana za gladne. Ko zna?

U nedelju, za Feliksa su čuli i oni koji do tada nisu ni znali da postoji ili su base jump smatrali ludorijom. Postao je tema o kojoj se rado priča, u trendu je.

Ali Feliks nije skočio da bi o njemu pričali. On je skočio sa te visine zato što je o tome sanjao. Zato što je i za njega fascinantan pogled na planetu kada horizont nije više ravna linija. I što je imao hrabrosti da svoj san odsanja budan. I penjao se uvis, sve više i više, ne da bi promovisao Red Bull, pa ni sebe, penjao se, jer je znao da je to moguće. I skočio je odande odakle se Zemlja vidi okrugla, jer to treba doživeti. Takve stvari se rade, srcem, iz srca i zbog srca, ne zbog novca. Iskreno, ne verujem ni da je Red Bull bio vođen profitom kada je ovo finansirao. U njemu očigledno ima ljudi koji umeju da sanjaju.

Takve stvari koje se rade srcem, pokreću svet. Skakaće i posle njega ljudi sa velikih visina, ali zato što je vratio nadu ovaj skok poseban.

Mašta je bezgranična, ljudska rasa nemirna, a nebo je granica snovima. I ako se pitate šta to tera ljude da lete – nije to adrenalin. To je ljubav prema Zemlji koja se s neba tek vidi u punoj svojoj lepoti.

Šta se još desilo u nedelju? Na par sati svet je bio ujedinjen oko jednog sna.

U nedelju se, definitivno, nije desio samo jedan skok sa 39 kilometara.

U nedelju je čovečanstvo ispisalo još jednu stranicu u spoznaji sebe samih.

 

 

 

 

 

Može i bez veze, ali ne može bez Interneta

Neposredno pred selidbu dobih vest od budućeg stanodavca da je predao zahtev za Internet kod SBB ali da će oni moći da uvedu Internet tek za 7 do 10 dana. Bio je 23. avgust, a za 25. sam već ugovorio selidbu. Kao mlada Internet firma, Adbuka jednostavno ne može sebi dozvoliti da ostane bez Interneta. Počeo sam se raspitivati za iskustva sa mobilnim internetom i bezobrazno visoke cene i nepovoljni uslovi ali i ne baš sjajna iskustva korisnika su me odbili od te ideje. Stanodavac se već složio da mi ustupi korišćenje njegovog 1Mbit/s ADSL internet priključka ali to bi bio skok sa konja na magarca, sa 10 na 1 Mbit… I dugo čekanje na 24Mbit/s vezu…

Okrenuh i broj SBB, isti odgovor. Moram čekati. Objasnih da sam ja ustvari biznis korisnik mada je privatni priključak da sam osnivač firme, a ako treba uzeću kao pravno lice. Ne vredi, moram čekati. Onda je usledio poziv iz SBB službe za biznis korisnike… I dalje slaba vajda mada službenica razume problem i pokušaće da ubrza ali ne može obećati.

Anything is possible…if you dare to ask! Setih se ovih reči Marc Victor Hansena i Bob Proctora iz knjige „Aladin faktor“ i kliknuh na „Compose mail“… Pre petnaetsak godina sam tom čoveku, Marcu poslao avionsko pismo i tražio da mi pošalje potpisan primerak neke svoje knjige. Poslao mi je četiri knjige :) Nepotpisane doduše, ali četiri je četiri :)

Prisećajući se tog iskustva i da ako ne tražiš ne možeš ni dobiti, počeh pisati email. Prenosim deo tog emaila:

Mi smo novosadska firma koja je u toku septembra seli u Beograd. Ja, kao osnivac i direktor firme vec sam se preselio i na adresi gde cu stanovati postoji kablovski sbb prikljucak na ime stanodavca a stanodavac je predao i zahtev za internet… Paket koji trazimo inicijalno i za koji je stanodavac predao zahtev je L, sa ugovornom obavezom od 12 meseci (24Mb/s).

Razlog mog obracanja je duzina trajanja procedure – 7 do 10 dana, kako sam obavešten i želim ovim putem upitati da li je moguće da naš zahtev obradite brže. Ja kao osnivač i direktor firme jednostavno ne mogu dozvoliti da budem bez interneta u stanu, niti da se oslonim na nepouzdane mobilne varijante.

Adbuka je mala i nova internet firma. Međutim o nama i našoj inovaciji već je pisao i Blic i još neki stručni online magazini. Naše potrebe brzo rastu i u analizi ponuđača Internet usluga SBB se nama nameće kao logičan izbor. Međutim, kao i svaka mala firma mi smo nestrpljivi i nemamo luksuz da sebi dozvolimo da budemo bez kvalitetne i brze veze.

Ja znam da je moj zahtev zvuči neuobičajeno ali nije neoubičajen – moja prethodna iskustva sa vašom kompanijom su bila takva da ste za poslovne potrebe vaših kroisnika uvek reagovali brzo. Ja ne tražim protekciju, već samo par minuta pažnje osobe koja o ovome odlučuje i koja ume prepoznati specifične potrebe kroisnika i može ubrzati uvođenje internet priključka.

Ukoliko Vi niste osoba koja može da odluči o ovom zahtevu, molim Vas prosledite to osobi koja ima veća ovlašćenja.

 

Sutradan sam dobio odgovor da će nas neko kontaktirati. Desetak minuta kasnije stanodavac mi je poslao SMS da će ujutru uvesti Internet. Sutradan u 11 ujutru imao sam Internet u stanu i pre nego sam se uselio. Tek tada, video sam da je moj email prosleđen istoj ljubaznoj službenici sa kojom sam razgovarao. A u stanu me čekalo svetlucanje zelenih lampica na modemu, veza od 24Mbit/s i kutija na kojoj je pisalo „Hitno direktor“.

Hvala SBB za pokazanu poslovnost i brzo reagovanje na neuobičajen zahtev budućeg korisnika. Hvala što su brzo prepoznali naše potrebe. Iskreno sam iznenađen brzinom reakcije i sposobnošću velike kompanije da reaguje fleksibilno, i brzo reaguje na primljen zahtev.

Svakako, da se nisam usudio da tražim, ne bih ni dobio, ali mnogo puta smo i ja i meni znani ljudi bili u prilici da iskusimo nezainteresovanost velikih kompanija za pojedinačne korisnike i robovanje procedurama. Ovaj primer mi ipak uliva nadu da se stvari u Srbiji menjaju na bolje.

Još jednom, hvala SBB. Prijatno su me iznenadili.

 

 

« Older posts

© 2014 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑