Sredinom dvehiljaditih već sam imao dovoljno iskustva u poslu koje su i drugi prepoznavali i sve češće sam dobijao pozive da pomognem drugim firmama da bolje rade.
Vrlo rado sam prihvatao te pozive jer je mogućnost da stvorim nešto novo, poboljšam, učinim efikasnijim, za mene bila izazov zbog koga sam bio spreman raditi kao manijak, i da se tom poslu posvetim kao da je ta firma moja. Od situacije do situacije, učio sam i imao uspehe kojih se rado sećam, a i neuspehe iz kojih sam učio na najteži način.
Ipak moj rad u jednoj firmi, koju ne želim imenovati ovde, za mene je bio i odlično iskustvo – kako je moguće probuditi ljude i iz njih izvući najbolje, ali istovremeno i ogromno razočarenje. Ali da krenemo redom, i naučite iz ovoga nešto.
Početak
Ponuda ove firme, koju ću zvati Firma doo bila je primamljiva: dobio sam skoro duplo veću platu nego u prethodnoj. Posle čak tri intervjua i dva mini test projekta bio sam primljen. Prvog dana na poslu direktor mi je rekao „razgovaraj sa ostala dva direktora (osnivača, prim. aut.) i napravite plan šta ćete raditi, dok sam ja na odmoru – upoznaj se s firmom“.
„Ja sam vam Već poslao plan“, odgovorih, „i njima. Plan za narednih 100 dana.“
Direktor je bio veoma iznenađen i s osmehom se pozdravio i otišao na odmor.
Plan koji sam dostavio možete videti ovde:
Inače ideja ovakvog plana je preuzeta od mog druga, nekadašnjeg najboljeg prodavca koga sam imao a sada izuzetnog retail stručnjaka (čitajte njegov blog, izuzetan je: http://www.aleksandar.jovanovic.cc/).
Početak je bio odličan. Većina zaposlenih, osim nekolicine programera koji se ni sa kim nisu družili na poslu, prihvatila me je i s nestrpljenjem očekivali šta ću promeniti, smisliti itd. Sećam se da sam na jednom sastanku rekao da naš plan treba da bude da Firma doo postane brend i da kad neko uzme taxi kaže „vozi me do Firma doo“ a ne do te i te poslastičare (u blizini). Smeh zaposlenih me nije demoralisao, jer svako ima pravo da bude skeptik.
Traženje jezgra tima
Posle par nedelja poslao sam email čiji je subject bio „Traže se LJDV“. LJDV je inače skraćenica koju sam preuzeo od Darka Kocjana, iz nekadašnje emisije Ozon Radija 202, a znači „Ljudi Dobre Volje“. U tom emailu pozvao sam ljude koji žele da doprinesu razvoju Firma doo, a da za to ne traže nadokanadu, da mi se jave. Iako je skepsa osnivača bila velika, jer taj neformalni i opušten stil komunikacije je njima bio stran, a istovremeno, verovali su da ljude moraš kupovati platom, javilo se 9 od 50 zaposlenih, odnosno čak 18%. Da li treba da pomenem da to nisu bile neke dokone lujke od ljudi? Jedan od njih već par godina ima svoju softversku kompaniju i jedan je od onih u koje je Eleven investirao novac.
Vizija
Posle 75 dana provedenih u firmi „snimio“ sam situaciju i shvatio šta im nedostaje. Firma je poslovala bez jasne vizije, oslanjajući se samo na outsourcing poslove, do te mere da su čak programere zapošljavali i otpuštali po nalogu kompanija za koje su radili. Raditi posao na taj način bilo je neodgovorno, jer, praktično zaposleni nisu imali sigurnost. Užasavajuća činjenica koju sam kasnije saznao je da su outsourcing ugovori bili na samo 3 odnosno 6 meseci i da su krajem tog perioda uvek iznova pregovarali o nastavku outsourcing posla. To praktično znači da imate kompaniju koja ima siguran posao samo 3 meseca. Ako naručilac otkaže, momentalno morate otpustiti ljude (što se par godina kasnije i desilo). Naslućujući to, ali ne znajući za takve aranžmane koji su od mene bili sakriveni (iako sam bio jedan od direktora i bio pozvan da učinim firmu efikasnijom), predložio sam da se počne raditi na sopstvenim projektima iz kojih ćemo stvoriti proizvode, da regrutujemo mlade perspektivne programere još u srednjoj školi, itd…
Ovaj dokument je bio, kako se kasnije pokazalo, „kamen razdora“ između mene i dela osnivača. Razlog zbog koga ću postati nepoželjan u firmi. Ideja o regrutovanju mladih programera u startu je odbačena argumentima „to treba organizovati“ i „nama su svi programeri zauzeti, nema ko da radi s njima“.
Prvih 100 dana
Prvih 100 dana je brzo prošlo i poučen nekadašnjim potezom Zorana Đinđića, osnivačima sam poslao izveštaj o svom radu u prvih 100 dana (iako ga nisu tražili).
Mnogo kasnije sam shvatio da su svi ovi potezi njima izgledali kao da je neki mali zeleni marsovac upao u firmu i počeo njihovo čedo da tumba tamo-amo a njima se nije dopalo ono šta su čuli prilikom tog tumbanja: koliko je slaba sama firma.
Interno preduzetništvo
Kao najradikalniji potez uveo sam interno preduzetništvo u Firma doo. Ustvari, možda je pametnije reći da sam pokušao da ga uvedem.
Šta je bila ideja internog preduzetništva?
Programeri brzo stasaju i brzo se osamostaljuju. Nije nikakva mudrost naći stranca koji će platiti 2, 3, 5 ili čak 10x jeftinije da mu se nešto programira u Srbiji. Cilj firme je zadržati dobre i perspektivne programere, ali ne silom, ne klauzulama ugovora, već dobrovoljno. Da Firma doo oni doživljavaju kao svoju firmu, da dele i rizik i profit a ako neka njihova ideja dobije krila, da otvore zajedno sa Firma doo novu firmu – ili se osamostale pod određenim uslovima. Od Firma doo bi dobili softversku, hardversku podršku i podršku u ljudskim resursima, a bili bi lišeni briga o porezima, knjigovodstvu i svemu šta prati jedan preduzetnički poduhvat.
Ideja je naišla na dobar prijem i za samo 2 nedelje dobili smo čak 13 ideja. Bar 4-5 su bile odlične.
Jednu smo počeli razmatrati i tu je bukvalno od samih osnivača došlo do opstrukcije kroz mučno pregovaranje o sitnicama s programerom čija je to ideja bila dok nije digao ruke. Osetio sam da ga namerno mrcvare jer ne žele da on bude ravnopravan s njima, makar na tom projektu – mora ostati radnik, po svaku cenu. Drugi, ovaj pomenuti koji je sada samostalan i u koga je Eleven investirao, digao je ruke od zastupanja svoje ideje shvativši da će samo izgubiti vreme. Pokušaj uvođenja internog preduzetništva u Firma doo završio se neslavno.
Ako ipak vi želite u svojoj firmi uvesti interno preduzetništvo i zadržati dobre ljude, možete se poslužiti ovim modelima koji slede:
i kao prezentacija:
Petnaest dugih rundi, na poene
Moram ipak priznati da je jedan projekat završen. Projekat BP je čak doveden do produkcione faze. Međutim posle mog izlaska iz firme, trial period sa 15 dana je smanjen na 7, pa na 3 pa je ukinut, zbog neshvatanja kako funkcioniše Internet biznis i neshvatanja ekonomije darivanja. Čoveku koji je idejni tvorac tog projekta, na čijem znau se on bazirao, projekat je bukvalno otet. U početku je imao 50% vlasništva a kako je vreme prolazilo a nije prihodovao Firma doo mu je računala troškove programera, servera i polako umanjivala udeo jer on nije imao novca da sve to finansira. To što je ideja njegova su zanemarili. Na kraju su mu uzeli sve. Zapravo uzeli su mu sve od jedne velike nule, jer bez trial perioda sa nabudženom cenom ta dobra ideja ne zarađuje.
Iz meseca u mesec uprkos tim oprstrukcijama gurao sam dalje. Obezbedio im predstavljanje u stručnom časopisu na 3 kolor strane – džabe, svog druga, koji je danas ekonomski ataše Srbije u Nemačkoj, angažovao, besplatno, da u New York odnese naše promo CD-e i kolor kataloge i da razgovara sa američkim firmama i promoviše nas. Doveo sam im čoveka iz Intela, iz Deloitte – uzalud.
Konačno, posle nekih godinu dana i par meseci u Firma doo, oni su pronašli jeftinijeg. Meni su rešili da daju otkaz, a ja sam iskoristio nesimetričnost u ugovoru o radu, po kome oni meni kada daju otkaz otkazni rok je 15 dana a kad ja dajem otkazni rok je 60 dana. Dao sam im otkaz i uzeo još dve plate a nisam dolazio u firmu. Godine vežbanja džudoa isplatile su se – stari dobar judo princip „popusti da bi pobedio“ urodio je plodom – iskoristio sam njihovu snagu (po mene nepovoljnu odredbu koja me vezuje 2 meseca za firmu) protiv njih.
Moj naslednik ništa nije uradio, firma se posle nekog vremena gotovo raspala, otpustila najveći broj programera jer su im outsource naurčioci otkazali ugovore. Osnivači se nisu mnogo nasikirali, još kada sam došao u firmu oni su imali na računu skoro 400.000 EUR s kojima ništa nisu radili. Čuvali ih, nisu ih investirali. Običan drčan mentalitet „za mene ima dovoljno“ zbog kog nisu ni bili spremni na istinske promene.
Šta je pouka svega ovoga?
Vrlo jednostavno: da bi se nešto primilo mora postojati plodno tle. Ako ne postoji, uvenuće.
Kada radite posao s nekim, nije presudno koliko ste vi dobri, posvećeni i vredni. Bitno je i da li su sa druge strane magarci ili smeli, vredni ljudi. Da se razumemo, magarac je pametna životinja, ali tvrdoglava i tera po svome. Konj je gluplji od njega, ali korisniji.
Ako budete radili kao ja, s magarcima, samo ćete uludo potrošiti dobre ideje. Da ne bi bile potrošene, ja ih ovde delim s vama. A možete ih preuzeti i sa mog slidehsare profila.
E, vidiš, ovo tamo s lampicama, ta konzerva, da, baš ta s lampama i malim prozorima. Tu ćemo da uđemo i idemo pravo na Mesec.
Jedna od tekovina civilizacije je i institucija Ombudsmana. Ako lomite jezik izgovarajući ovu reč, domaći naziv „zaštitnik građana“ je sasvim ok.
Skorašnji komentari