Ljudi celog života govore spontano, ne razmišljajući o rečima, nego o idejama.
Ako su nam ideje jasne, reči dolaze prirodno i nesvesno poput disanja.
To je tajna uspešnog govorništva, prezentovanja, prodaje, vođenja.
Sasa Jovanovic
Ordinary won't change the world...
„Nažalost ne postoji prečica niti magičan recept za uspeh, a ako postoji, ja ga još nisam pronašao. Za stvaranje uspešnog i profitabilnog biznisa je potrebno vreme…Takođe nema garancije da će ulaganje velike količine novca u marketing unaprediti vaš biznis.“
- Ričard Bronson
Ex ministar Krstić dao ostavku i izjavio da ide u privatnike. Vlada se par nedelja kasnije kolektivno vozi autobusom. Jel neko proverio „Firmu Krstić“?
Jednom, davno, s ćaletom krenuh brdom pored obale Bovanskog jezera do brane, kad vidim na putu ispod nas ostavljeni krampovi. Radnika nigde nema, otišli kući.
Prokometarišem da su budale, ukrašće im neko alat, a ćale kaže: „Vidiš li negde lopate? Nema ih. Lopate su sklonili. Lopate se kradu. Kramp neće niko da ukrade. Krampom niko ne voli da radi. Teško je“.
I zaista, krampovi su i sutra bili tu.
Dragi moji Novosađani, analizom podataka koji su bili dostupni preko portala sudova, izgleda kao da ste veliki lopovi. Tako kažu ovi vrlo zanimljivi podaci, mada ja lično ne mislim tako.
Naime, reč je o sudskim postupcima jedne finansijske institucije, Diners Club International doo, koja inače u Srbiji radi mimo zakona: izdaje kreditne kartice i vrši poslove kreditiranja iako po Zakonu o bankama to mogu raditi samo banke. Kako je to moguće? Pa, kao i sve u Srbiji gde piše „osim ako nije Zakonom drugačije uređeno“, u praksi je dovoljno mišljenje ministartstva ili nekog drugog državnog tela ili nezavisne organizacije koju kontroliše država. U ovom slučaju oni imaju mišljenje Ministarstva finansija da mogu da nastave da rade do donošenja zakona o platnim karticama. Navodno jer je to tako po Zakonu o stranim ulaganjima, pa ne mogu uslovi poslovanja da se menjaju u nepovoljnije od onih koji su bili kada su osnovani. Istovremeno sve strane banke koje su ovde uložile novac i sva strana osiguranja uskladila su svoje poslovanje sa novim zakonima i ispoštovali po njih nepovoljnije uslove poslovanja.
I ta takva mala finansijska organizacija koja ima samo 2 miliona EUR kapitala i mnogo, veće dugove, uredno tuži neažurne članove Diners cluba kada duguju. I to ne bi bilo ništa čudno, da u tome ne prednjači Novi Sad.
U Novom Sadu, koji je druga najbogatija sredina u Srbiji, Diners ima čak 191 sudski postupak, dok u svim ostalim većim gradovima Srbije ima 205 predmeta. Istovremeno, Diners ima čak 49 krivičnih predmeta za „zloupotrebu kartice“ dok sve 34 banke zajedno u Srbiji imaju svega 243 krivičnih predmeta. Da disproporcija bude još veća, Diners u Novom Sadu ima 16 krivičnih predmeta dok u 4 puta većem Beogradu ima samo 5 – i svih 5 je izgubio. U Novom Sadu, naprotiv, samo 2 je izgubio.
Kako je moguće da u Novom Sadu Diners vodi 175 građansko pravnih postupaka za naplatu štete dok u 4 puta većem Beogradu ima samo 30 građansko pravnih postupaka a u mnogo siromašnijem Nišu, veličine priblično kao Novi Sad, ima samo 81 građansko pravni postupak. Sve postupke u Novom Sadu za Diners vodi advokat Dragan Kapun, koji je ponekad u predmetima (na portalu sudova) potpisan kao Dragan Kapunac.
Da li to postoji sprega između nekog službenika iz Dinersa i pomenutog advokata? Da je ovo politika Dinersa broj postupaka bi bio u relaciji s brojem stanovnika i sa standardom. Ali ne, druga najbogatija sredina u Srbiji najgore plaća i to samo Dinersu?
Zar su Lale toliki lopovi da ih Diners ovako drastično tuži i proglašava kriminalcima?
Zar su Lale toliki lopovi da čak 16 njih tužilaštvo krivično goni po prijavi Dinersa dok u Beogradu ima samo 5 takvih?
I, ko je advokat Dragan Kapun, kome za ovih 16 krivičnih postupaka, svi mi, ostali građani, plaćamo honorare?
Dragi moji Novosađani, živeo sam među vama pune 4 godine. Spori jeste, ali nisam stekao utisak da ste toliki lopovi. Ali očigledno neki misle drugačije.
NAPOMENA: Ovaj tekst je isključivo statistička analiza predmeta u pravosuđu Srbije, i komentar o uočenom ogromnom (i nelogičnom) odstupanju kad je u pitanju Novi Sad, i takođe praksa banaka, koje, da ne zaboravimo, potpuno legalno i u skladu sa zakonima Srbije posluju, daju kredite i izdaju kartice. zaključke izvucite sami.
Jedna od tekovina civilizacije je i institucija Ombudsmana. Ako lomite jezik izgovarajući ovu reč, domaći naziv „zaštitnik građana“ je sasvim ok.
Kao i mnogi građani ja nisam ovu instituciju koristio. Smatrao sam da bih tako samo džabe gubio vreme u ovom korumpiranom društvu.
Ipak, danas sam pripremajući se za jedan sudski proces odšetao do Deligradske 16, kod Slavije i bio prijatno iznenađen.
Službenik Ombudsmana će vas pažljivo saslušati i ne stidite se, budite potpuno otvoreni s njim. Ljubazni su, ne sude o vama, imao sam prilike da me knjigovođe i advokati gledaju podozrivo ponekad kad se ne slažu sa mnom, ali to ovde nećete doživeti. Ono što je najbolje, odmah će vas posavetovati šta možete uraditi. Saveti uopšte nisu tapšanje po ramenu i saosećanje, već su vrlo konkretni i jasni. Naprimer, meni je službenik objasnio kome da se žalim i kada jer su neki moji podnesci „nestali“. Predsedniku suda, odmah. Zašto? Jer predsednik suda može zbog sumnje u nepristrasnost sudije (jer nestaju podnesci) istog promeniti. A takođe me je vrlo zainteresovano uputio da postoji zakonski rok od 12 meseci u kome mogu da se Ombudsmanu žalim na ponašanje službenog lica (policajca) što je bilo moje drugo pitanje i čak više puta ponovio da mu što pre pošaljem zvaničnu prijavu. Ovaj rok je inače rok u kome oni mogu zakonski postupati i pokrenuti postupak za ispitivanje odgovornosti službenog lica i prilično je duži od onog koji vam ostavlja Sektor unutrašnje kontrole MUP-a (samo 30 dana od kad je povreda vaših prava nastala).
Ono šta Ombudsman ne može je da se meša i pokreće postupke ali može da savetuje i pomogne savetima ili da izvrši kontrolu da li neki državni organ postupa po zakonu.
Sa druge strane, ako su vam povređena druga prava, recimo kao nama kad nam je statička IP adresa prisluškivana na tužilaštvo ne reaguje na to i ne pokreće istragu, kao i u još jednom slučaju, prava adresa je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, jer se radi o „ćutanju“ organa vlasti. Sledi poseta i ovoj instituciji pa vam pišem detaljnije.
Treća institucija koju možete koristiti je služba zaštite korisnika finansijskih usluga pri Narodnoj banci Srbije. Svaki put kad vam banka ili druga finansijska ustanova odbije da da bilo kakvu informaciju o vašem računu, listing, obračun kamata, objašnjenje ili kad vam nije jasno, slobodno im pišite. Reaguju brzo na svaki email. I efikasno. U to sam se lično uverio i u stanju su da „pritisnu“ banku da se pridržava zakona. Najlepše je kad shvatite da i nad popom ima pop. Ok, taj pop neće baš uvek da pritisne manjeg popa, ali i nad njim ima pop, pa sam jednom tako pisao čak i predsedniku Republike. Ujutru u 9 sam dobio poziv iz NBS i silno izvinjavanje što nisu na vreme odgovorili a potom i poziv iz banke koja mi nudi kredit da otplatim dug. Nisam pristao sve dok mi nisu izvod po izvod objasnili i kako je i zašto obračunata koja kamata i čak su ispravljali obračune. Na kraju kad je sve bilo čisto molili su me da obavestim NBS da smo rešili problem.
Zaključak je, dakle, da institucije kojima možete i bez advokata ostvariti svoja prava, postoje.
Međutim, očigledno je da vlast ne želi da znate da one postoje zbog vas! O njima se malo govori i ne promovišu se. Čak i ljudi poput mene tek kad im pukne film sete se ovih ustanova. A ne treba tako. Imate prava. Imate pravo da znate da li država postupa fer prema vama ili ne.
Koristite to.
Sredinom dvehiljaditih već sam imao dovoljno iskustva u poslu koje su i drugi prepoznavali i sve češće sam dobijao pozive da pomognem drugim firmama da bolje rade.
Vrlo rado sam prihvatao te pozive jer je mogućnost da stvorim nešto novo, poboljšam, učinim efikasnijim, za mene bila izazov zbog koga sam bio spreman raditi kao manijak, i da se tom poslu posvetim kao da je ta firma moja. Od situacije do situacije, učio sam i imao uspehe kojih se rado sećam, a i neuspehe iz kojih sam učio na najteži način.
Ipak moj rad u jednoj firmi, koju ne želim imenovati ovde, za mene je bio i odlično iskustvo – kako je moguće probuditi ljude i iz njih izvući najbolje, ali istovremeno i ogromno razočarenje. Ali da krenemo redom, i naučite iz ovoga nešto.
Početak
Ponuda ove firme, koju ću zvati Firma doo bila je primamljiva: dobio sam skoro duplo veću platu nego u prethodnoj. Posle čak tri intervjua i dva mini test projekta bio sam primljen. Prvog dana na poslu direktor mi je rekao „razgovaraj sa ostala dva direktora (osnivača, prim. aut.) i napravite plan šta ćete raditi, dok sam ja na odmoru – upoznaj se s firmom“.
„Ja sam vam Već poslao plan“, odgovorih, „i njima. Plan za narednih 100 dana.“
Direktor je bio veoma iznenađen i s osmehom se pozdravio i otišao na odmor.
Plan koji sam dostavio možete videti ovde:
Inače ideja ovakvog plana je preuzeta od mog druga, nekadašnjeg najboljeg prodavca koga sam imao a sada izuzetnog retail stručnjaka (čitajte njegov blog, izuzetan je: http://www.aleksandar.jovanovic.cc/).
Početak je bio odličan. Većina zaposlenih, osim nekolicine programera koji se ni sa kim nisu družili na poslu, prihvatila me je i s nestrpljenjem očekivali šta ću promeniti, smisliti itd. Sećam se da sam na jednom sastanku rekao da naš plan treba da bude da Firma doo postane brend i da kad neko uzme taxi kaže „vozi me do Firma doo“ a ne do te i te poslastičare (u blizini). Smeh zaposlenih me nije demoralisao, jer svako ima pravo da bude skeptik.
Traženje jezgra tima
Posle par nedelja poslao sam email čiji je subject bio „Traže se LJDV“. LJDV je inače skraćenica koju sam preuzeo od Darka Kocjana, iz nekadašnje emisije Ozon Radija 202, a znači „Ljudi Dobre Volje“. U tom emailu pozvao sam ljude koji žele da doprinesu razvoju Firma doo, a da za to ne traže nadokanadu, da mi se jave. Iako je skepsa osnivača bila velika, jer taj neformalni i opušten stil komunikacije je njima bio stran, a istovremeno, verovali su da ljude moraš kupovati platom, javilo se 9 od 50 zaposlenih, odnosno čak 18%. Da li treba da pomenem da to nisu bile neke dokone lujke od ljudi? Jedan od njih već par godina ima svoju softversku kompaniju i jedan je od onih u koje je Eleven investirao novac.
Vizija
Posle 75 dana provedenih u firmi „snimio“ sam situaciju i shvatio šta im nedostaje. Firma je poslovala bez jasne vizije, oslanjajući se samo na outsourcing poslove, do te mere da su čak programere zapošljavali i otpuštali po nalogu kompanija za koje su radili. Raditi posao na taj način bilo je neodgovorno, jer, praktično zaposleni nisu imali sigurnost. Užasavajuća činjenica koju sam kasnije saznao je da su outsourcing ugovori bili na samo 3 odnosno 6 meseci i da su krajem tog perioda uvek iznova pregovarali o nastavku outsourcing posla. To praktično znači da imate kompaniju koja ima siguran posao samo 3 meseca. Ako naručilac otkaže, momentalno morate otpustiti ljude (što se par godina kasnije i desilo). Naslućujući to, ali ne znajući za takve aranžmane koji su od mene bili sakriveni (iako sam bio jedan od direktora i bio pozvan da učinim firmu efikasnijom), predložio sam da se počne raditi na sopstvenim projektima iz kojih ćemo stvoriti proizvode, da regrutujemo mlade perspektivne programere još u srednjoj školi, itd…
Ovaj dokument je bio, kako se kasnije pokazalo, „kamen razdora“ između mene i dela osnivača. Razlog zbog koga ću postati nepoželjan u firmi. Ideja o regrutovanju mladih programera u startu je odbačena argumentima „to treba organizovati“ i „nama su svi programeri zauzeti, nema ko da radi s njima“.
Prvih 100 dana
Prvih 100 dana je brzo prošlo i poučen nekadašnjim potezom Zorana Đinđića, osnivačima sam poslao izveštaj o svom radu u prvih 100 dana (iako ga nisu tražili).
Mnogo kasnije sam shvatio da su svi ovi potezi njima izgledali kao da je neki mali zeleni marsovac upao u firmu i počeo njihovo čedo da tumba tamo-amo a njima se nije dopalo ono šta su čuli prilikom tog tumbanja: koliko je slaba sama firma.
Interno preduzetništvo
Kao najradikalniji potez uveo sam interno preduzetništvo u Firma doo. Ustvari, možda je pametnije reći da sam pokušao da ga uvedem.
Šta je bila ideja internog preduzetništva?
Programeri brzo stasaju i brzo se osamostaljuju. Nije nikakva mudrost naći stranca koji će platiti 2, 3, 5 ili čak 10x jeftinije da mu se nešto programira u Srbiji. Cilj firme je zadržati dobre i perspektivne programere, ali ne silom, ne klauzulama ugovora, već dobrovoljno. Da Firma doo oni doživljavaju kao svoju firmu, da dele i rizik i profit a ako neka njihova ideja dobije krila, da otvore zajedno sa Firma doo novu firmu – ili se osamostale pod određenim uslovima. Od Firma doo bi dobili softversku, hardversku podršku i podršku u ljudskim resursima, a bili bi lišeni briga o porezima, knjigovodstvu i svemu šta prati jedan preduzetnički poduhvat.
Ideja je naišla na dobar prijem i za samo 2 nedelje dobili smo čak 13 ideja. Bar 4-5 su bile odlične.
Jednu smo počeli razmatrati i tu je bukvalno od samih osnivača došlo do opstrukcije kroz mučno pregovaranje o sitnicama s programerom čija je to ideja bila dok nije digao ruke. Osetio sam da ga namerno mrcvare jer ne žele da on bude ravnopravan s njima, makar na tom projektu – mora ostati radnik, po svaku cenu. Drugi, ovaj pomenuti koji je sada samostalan i u koga je Eleven investirao, digao je ruke od zastupanja svoje ideje shvativši da će samo izgubiti vreme. Pokušaj uvođenja internog preduzetništva u Firma doo završio se neslavno.
Ako ipak vi želite u svojoj firmi uvesti interno preduzetništvo i zadržati dobre ljude, možete se poslužiti ovim modelima koji slede:
i kao prezentacija:
Petnaest dugih rundi, na poene
Moram ipak priznati da je jedan projekat završen. Projekat BP je čak doveden do produkcione faze. Međutim posle mog izlaska iz firme, trial period sa 15 dana je smanjen na 7, pa na 3 pa je ukinut, zbog neshvatanja kako funkcioniše Internet biznis i neshvatanja ekonomije darivanja. Čoveku koji je idejni tvorac tog projekta, na čijem znau se on bazirao, projekat je bukvalno otet. U početku je imao 50% vlasništva a kako je vreme prolazilo a nije prihodovao Firma doo mu je računala troškove programera, servera i polako umanjivala udeo jer on nije imao novca da sve to finansira. To što je ideja njegova su zanemarili. Na kraju su mu uzeli sve. Zapravo uzeli su mu sve od jedne velike nule, jer bez trial perioda sa nabudženom cenom ta dobra ideja ne zarađuje.
Iz meseca u mesec uprkos tim oprstrukcijama gurao sam dalje. Obezbedio im predstavljanje u stručnom časopisu na 3 kolor strane – džabe, svog druga, koji je danas ekonomski ataše Srbije u Nemačkoj, angažovao, besplatno, da u New York odnese naše promo CD-e i kolor kataloge i da razgovara sa američkim firmama i promoviše nas. Doveo sam im čoveka iz Intela, iz Deloitte – uzalud.
Konačno, posle nekih godinu dana i par meseci u Firma doo, oni su pronašli jeftinijeg. Meni su rešili da daju otkaz, a ja sam iskoristio nesimetričnost u ugovoru o radu, po kome oni meni kada daju otkaz otkazni rok je 15 dana a kad ja dajem otkazni rok je 60 dana. Dao sam im otkaz i uzeo još dve plate a nisam dolazio u firmu. Godine vežbanja džudoa isplatile su se – stari dobar judo princip „popusti da bi pobedio“ urodio je plodom – iskoristio sam njihovu snagu (po mene nepovoljnu odredbu koja me vezuje 2 meseca za firmu) protiv njih.
Moj naslednik ništa nije uradio, firma se posle nekog vremena gotovo raspala, otpustila najveći broj programera jer su im outsource naurčioci otkazali ugovore. Osnivači se nisu mnogo nasikirali, još kada sam došao u firmu oni su imali na računu skoro 400.000 EUR s kojima ništa nisu radili. Čuvali ih, nisu ih investirali. Običan drčan mentalitet „za mene ima dovoljno“ zbog kog nisu ni bili spremni na istinske promene.
Šta je pouka svega ovoga?
Vrlo jednostavno: da bi se nešto primilo mora postojati plodno tle. Ako ne postoji, uvenuće.
Kada radite posao s nekim, nije presudno koliko ste vi dobri, posvećeni i vredni. Bitno je i da li su sa druge strane magarci ili smeli, vredni ljudi. Da se razumemo, magarac je pametna životinja, ali tvrdoglava i tera po svome. Konj je gluplji od njega, ali korisniji.
Ako budete radili kao ja, s magarcima, samo ćete uludo potrošiti dobre ideje. Da ne bi bile potrošene, ja ih ovde delim s vama. A možete ih preuzeti i sa mog slidehsare profila.
U poslu svake vrste srećete eksperte i „eksperte“. Prvi će vam pomoći, svesno ili nesvesno, od njih možete mnogo naučiti, a od drugih samo možete pokidati živce.
Od kad smo započeli naš mali projekat Adbuka, koji je tokom dve i po godine prilično porastao, sretali smo se sa obe vrste. Od prvih smo mnogo naučili, a drugi?
Drugi su nam „skidali“ najavljene intervjue, stavljali naš logo na svoj sajt sa pogrešnim linkom ka našem sajtu, tamo gde on nije, zabranjivali da koristimo logo njihovog časopisa iako je on prvi pisao o nama, komentarisali da Adbuka oglasi koče sajt i naglo učutali kad pokažemo analizu šta ustvari koči sajt, jt oglasi mnogo većih kompanija od Adbuke, ali niko nikad nije bio podmukliji od raznih „saradnika“ tj ljudi koji zarađuju od SEO ili od upravljanja Google oglasima – „spoljni saradnici“ ili „mali od tetke“.
Znali su klijentu preporučiti budžet na Adbuki, postave jednu reklamu, uvek nešto šta ne ide, i nikad se ne uloguju ponovo. A onda daju izveštaj „ovo je bezveze“.
Znali su da kriu google analitiku ne bi li sakrili efekte.
Znali su čitati poštu svojih poslodavaca i čim pokušate da kontaktirate direktora s primedbom da je komunikacija prespora, slali bi email u kome otkazuju „saradnju“.
Znali su biti jako ljuti kad budu „provaljeni“ da miniraju kampanju klijenta i uvek bi psole toga sledio email poslat u ime firme u kome otkazuju „saradnju“.
Znali su buniti se kako je komplikovan naš sistem, a ljudi koji nikad nisu vodili internet reklamne kampanje sami uspešno vode svoje kampanje već dve godine. Žena od šesdeset godina, na primer.
Taj soj „saradnika“ uz izuzetak par njih koji su vrlo zainteresovano pristupili učenju i razumevanju Adbuke, pokazao se kao najpodmukliji soj ljudi s kojima smo se sreli. Nesposobni da bilo šta sami naprave, sposobni samo da upravljaju tuđim novcem, postali su neko koga u širokom luku zaobilazimo.
A znate šta je rekao jedan investitor pre neki dan? Sledeće: „Imate klijente i plaćate račune? Već dve godine? U Srbiji??? Pošaljite mi prezentaciju i biznis plan, od juna sam u Nemačkoj, da to pregledam.“
„Borili smo se i izgubili. Vreme je da krenemo dalje.“
Ove dve rečenice nikada nećete čuti od srpskih političara, jer svoju moć crpu iz besprekorno uvežbane veštine samozavaravanja i zavaravanja naroda, upornim odbijanjem priznavanja očiglednih činjenica i održavanja naroda u opojnom užitku osećaja nepobedivosti, inata i savršenstva.
A ono šta istorija beleži je da nema te države koja nekad nije izgubila koji rat, teritoriju, pa je ipak opstala. I gle čuda, one koje su umele uzdignute glave da prihvate pobedu druge strane i nastave dalje – i dalje su moćne. Možda je njihova snaga baš u sposobnosti da se nose sa svojim porazima stoički, dostojanstveno i s uvažavanjem dojučerašnjeg protivnika?
Otkaz je manje-više traumatično iskustvo za svakoga. Za zaposlenog i za poslodavca. Retko se desi da su nakon otkaza obe strane zadovoljne i da nema netrpeljivosti među njima.
Mnogo tih nesuglasica može se rešiti pravilnim tretmanom zaposlenog dok još radi u firmi ali dok je sveta i veka uvek će se dešavati, u svakoj firmi, da neko mora biti otpušten ili će sam dati otkaz.
Ako ste poslodavac, tri stvari morate znati:
1. Nema bezbolnog raskida ugovora sa zaposlenim.
Neko se uvek oseća oštećenim i izneverenim), zato se zadržite uvek na relevantnim i objektivnim kriterijumima i izbegnite duge diskusije: saopštite odluku i uputite zaposlenog u njegova prava i poželite mu sreću. Ako je bio dobar naravno da ćete mu dati preporuku…
2. Nemojte kriti razloge otkaza od drugih zaposlenih.
Ako smatrate da se to drugih ne tiče jer je to Vaše pravo, grdno se varate.  Ako to Vi ne objasnite, ostali će radnici smisliti ili dokučiti razloge.  I to nije „polaganje računa“. To je prilika da poboljšate firmu: ne propuštajte priliku da drugi uče na tuđem primeru. To ne podrazumeva ogovaranje, već kratko profesionalno objašnjenje šta se ne toleriše, na živom i skorašnjem primeru, u pažljivo odabranom trenutku.
3. Nemojte sa emocijama govoriti o bivšem zaposlenom.
Još pre nekih 17-18 godina u svojoj firmi uveo sam pravilo „o pokojniku sve najbolje“. Često su prodavci morali nastaviti posao gde je neki bivši prodavac stao, i strogo je bilo zabranjeno reći bilo šta loše o bivšem kolegi. Kolega je prestao da radi, trenutno ne radi, a ako se klijent žali na postupke ili nastup bivšeg kolege, izvinite se i ne komentarišite previše. Jedno „zato sam ja sada tu, ne brinite, hvala Vam sada znam šta Vam je bitno i čime niste bili zadovoljni“.
Da, možda taj bivši kolega o Vama priča sve najgore. Ali vi budite profesionalac. I, upamtite – o pokojniku (i bivšem zaposlenom), sve najbolje. Jednom ćete i Vi biti na njegovom mestu. I na mestu bivšeg zaposlenog i na mestu pokojnika. To je život 
© 2014 Sasa Jovanovic
Theme by Anders Noren — Up ↑
Skorašnji komentari