Ponekad se zapitam, ne uce li nas zapravo najveca razocarenja najboljim zivotnim lekcijama. Jer i ova moja poslednja lekcija sa kojom je pocela 2007 iako mi je donela prilicno finansijske stete i licnog nezadovoljstva i razocarenja, ucvrstila me je u saznanju da nisam cetiri decenije proveo gmizeci kroz zivot i da sam bio i ostao na onoj strani, koju malo ljudi iskusi, za koju je potrebna petlja, za koju je potrebno savladati i sebe. Nedeljama se pitam zasto sam sve u firmi sta se desavalo a mene se ticalo poslednji saznavao i pored tolikog napora koji sam ulagao da svakome pomognem. Ne stedeci sebe. Zivot je naravno najmastovitiji pisac, i kad naucis da malo samo strpljivo sacekas, kockice se pocnu same slagati.

Susret sa starim prijateljem iz vojske, podsetio me da zapravo nema puno nas, ovakvih, koji ce sve uciniti za prijatelja, za druga, koji ce nevinog zastiti rizikujuci i sebe samog i svoju poziciju, jer vrednosti sa kojima smo mi odrasli i koje su nas spojile u 63. padobranskoj brigadi podrazumevale su pozrtvovanost za prijatelje, bez opravdanja. Neko mi reče pre neki dan: to što si smeo da skočiš padobranom ne znači da si hrabar u životu. Da, da, kako da ne… to može reći samo onaj ko nije iskušenje skoka doživeo. Nije skok problem, nije strah problem, plašio sam se uvek, na svakom skoku, problem je u svakome od nas, unutra, savladati sebe je najveći problem, a to sam sa svakim skokom činio.

Previše si se uneo, kažu. Da, jesam.
Pomogao sam svakome ko je zatrazio pomoc pa i ko nije, zastitio svakoga ko je nepravedno bio napadnut, preneo svoje znanje nesebicno ostalima, rizikujuci vise puta svoj posao i poziciju, i ne zalim. Uradio sam ono u sta sam verovao. I nije mi zao. To sam ja. Ponosan sam na to sto nisam uprkos savetima ‘savio vrat’, sto sam nesebicno pomogao svakome, sto sam zastitio svakog ko je nepravedno napadnut, sto sam se borio da svima bude bolje i sto nikad nisam nikome nista naredio niti se pozivao na formalnu poziciju u firmi.

Nekome to nije odgovaralo. Dugo me je mucilo – kome. Rečeno mi je da moja nova prijateljstva nastala u firmi i nisu prava, sa puno topline mi je rečeno kako su me drugi, ti isti kojima sam se posvetio ogovarali. Neki i jesu. Neki su se drznuli da brinu o mom zivotu i da mi drze pridike a ni svoj nisu sredili. I bolelo me je, znali su tacno sta ce me zaboleti. Toliko da to nisam mogao sakriti. I sumnjao sam, da, jesam. A ne kaze narod dzabe “gde ima dima ima i vatre”, no, ko zna sta su ti drugi culi da sam ja o njima navodno rekao. Moć spletke je velika. Usaditi sumnju u srce je najlakse. Narocito za magove obmane koji to celog zivota rade.

Nisam mogao da shvatim kome smetam. I zasto kad sam dao sve od sebe kao da je firma moja. Sad mi je to potpuno nebitno. Iako je postalo kristalno jasno, ko je kalkulisao, ko me je cinkario, ko se kome uvlacio u ‘pozadinu’, ko je lagao da bi sebe zastitio ili dobio bolju poziciju, makar i privremeno, ja se na njih ne ljutim: oni za bolje i ne znaju. Nisam ljut, jer, shvatio sam da sam odoleo iskusenju da budem poltron, gmizavac i lazljivac, da sam zahvaljujuci jednom slucajnom poznanstvu decembra shvatio ko sam i kakav treba da budem, onaj stari Sasa “Padobranac” i da opravdam svoj nadimak, ne skacuci, vec savladjujuci strah. I bol zbog izdaje, zbog klevetanja, zbog ruznih reci o meni, zbog uvreda, nestao je, jer ponosan sam sto sam ponovo ono sta sam bio pre vise od 20 godina kada sam sa ponosom nosio beretku.

Poslova ima i bice, a obraz se samo jednom gubi. Ja sam Padobranac, i strah me je da izgubim obraz. Zato nastavljam ponosno cvrsto uveren da ne gresim sto se ne dodvoravam nikome, i sto govorim ono sta mislim, sto mogu svakog pogledati u oci. I ne interesuje me sto to ne nailazi na odobravanje onih koji tu hrabrost nemaju. Nas, ovakvih nije puno na ovom svetu.

Predivan je osecaj zakoraciti u bezdan. Ko to nije probao, ne vredi da sanja, nedozivljeno se ne moze odsanjati. Ko nije svoje strahove savladao moze doveka sanjati o hrabrosti, uspravnu glavu na ramenima ne drze misici, vec srce.

Divan je osecaj znati da radis pravu stvar, i biti siguran u to, ako nista drugo onda zato sto to sta radis nikome ne steti, a ako ne steti, kako moze biti pogresno?

Nisam bio bez greske, stosta nisam uradio ali ono sta jesam – uradio sam najbolje sto sam umeo. I to je sad najmanje bitno jer je ovo prica o prijateljstvu, pravom i onom drugom, koje je na prodaju. Ali jedno znam – ja imam petlju, dokazao sam to svima pre cetvrt veka, dokazao sam sebi i sada. Skočiti padobranom je ništa u poređenju sa životnim izazovima, ali skočiti padobranom znači i imati sposobnost kontrolisanja straha u ekstremnim situacijama. I dalje mogu kontrolisati strah.

Nisu me slomili. Tu sam i ostajem tu, uradicu sta sam naumio.

Zato sam ja danas nasmejan, uprkos svemu.

Bezdan je ostao iza mene.