Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: February 2008

Kutija je otvorena…

Kad se sledeći put rodim, voleo bih da budem obična travka. Da provedem mirno svoj vek dok me neka stoka ne pojede i da ne znam za nazovi civilizaciju, koja definiciju civilizacije izvrće ruglu svakog dana i svodi na običan prirodni zakon jačeg. Ne postoje prava, ne postoje zakoni, sve se menja u skladu i sa interesima najjačeg. Dvadeset pet po tudjem turu ne boli, pa je tako lako Amerikancima da se igraju Boga i uništavaju narode, države, kako im se ćefne. Nismo mi ni prvi a nažalost ni poslednji a ove mi Ucenjene Nacije sve više liče na ono Društvance Naroda što neslavno propade pred početak drugog svetskog rata.
Kad se sledeći put rodim, voleo bih da to ne bude na ovoj planeti, jer mi je ove dosta već sad i ne verujem da smo mi ljudi, inteligentna bića. Hrist je uzalud žrtvovao sebe, ništa se suštinski promenilo nije od tada. Reći će neki zlobnici, ili neki slučajno zalutali Šiptar ili Hrvat, kad dođe na ovaj post da je meni žao Kosova. Ne, žao mi je ljudi. Žao mi je njih, žao mi je svih nas koji ne umemo živeti složno, koji smo toliko jadni da nas jezik razdvaja, da nas običaju razdvajaju, da nas prezimena razdvajaju toliko da se mrzimo. Ma zašto se čudim i tražim razum među ljudima u tako velikim razlikama kad sam svedok ko-zna-otkud-došlih “beograđana” koji sa podsmehom dočekuju svaku drugačuje akcentovanu reč od njihovog savršenog govora – osobina koje nijedan kraj ove jadne napaćene zemlje nema već samo njena prestonica, navodna prestonica kulture i tolerancije.
Stojim u redu u pošti danas, u ruci držim ličnu kartu SFRJ i pasoš SRJ, i razmišljam kako treba da se nekim od ta dva dokumenta identifikujem kao građanin Srbije. Država nam traje kraće od garancije za automobil.
I čitam vesti, jedni slave, drugi žale, treći prete, četvrti zovu “majku Rusiju” da pomogne (kao da je ona ikad pomogla – ne daj bože da ti Rusi pomažu). Još se sećam reči moje pokojne babe, kako od Nemaca i Bugara nije sakrivala decu ali je sakrivala od Rusa svoju malu žensku decu, moju majku i tetku, tada devojčice od godinu i 5 godina… Da je jedina takva priča koju sam čuo ali nije. Čitam vesti i gledam kako svima su puna usta prava Šiptara na nezavisnost ali zato ne daju ni kilometar svoje teritorije onima koji kod njih samih isto to traže, što i Šiptari kod nas. Tuđe damo svoje ne damo… Eh, kad bi to “braćo” Gruzijci, Španci i ko zna ko još tako išlo. Kutija je kanda davno otvorena i zla još iz nje izlaze, i nije ovo poslednje i najveće. Još će zla iz otvorene kutije izaći, pre nego na dnu ostane samo Nada. A kad ostane samo nada, znači da smo dogurali do kraja. Nada je pasivno očekivanje da će nas deus ex machina spasiti, jer nam ništa drugo ne preostaje, jer je sve iscrpljeno.
Preživećemo mi bez Kosova, jeste to kolevka srpstva, ali i kolevka Rusije je sad u Ukrajini pa im ne smeta da postoje. I nismo prvi koji gube teritoriju, a to ide sa izgubljenim ratom i nemamo sad šta tu plakati. Uostalom, bez tog čira možda ćemo biti zdraviji. Nekako mi nikad nije prijalo znati da imam komšiju kome je krvna osveta zakon po kome živi. Valjda što sam rano naučen da “oko za oko, zub za zub” smatram divljaštvom i što iako ne mogu reći da sam vernik, poštujem Isusove ideje praštanja i ljubavi prema ljudima. A možda sam baš zato veći vernik od onih sa kajlama oko vrata i krstom od 200 grama, koji se u crkvi ujutru pomole a posle odu da pljačkaju, lažu, varaju, ubijaju.
Kada se sledeći put rodim, možda ustvari ne bih voleo da budem obična travka i da me pojede prva stoka koja naiđe, možda bih voleo biti trnovit žbun koji niko ne može pojesti, i koji traje dok traje ili dok ga grom ne sprži.
Kad bih se mogao ponovo roditi, voleo bih da se rodim negde, ako takvo mesto uopšte postoji, negde gde su ljudi – ljudi.
I ne brine me toliko što se neću nikad više roditi. Brine me što neka nova budala može potrošiti jos 10 godina naših života na inaćenje. Dvadeset pet po tuđem turu nije ništa, da, tačno je to.
Ne verujem da ću ikome dozvoliti da pojede još 10 godina mog života pod bilo kakvim opravdanjem, pa nek to nazove ko kako hoće. Deset godina su mi uzeli u ime ko zna čega, bilo kojih sledečih deset – neće vala, ma neće ni jednu godinu.
I brine me jer ne mogu da žmurim, što je ta Pandorina kutija davno otvorena i ko zna koliko zla još u njoj ima. A umoran sam od takvih iznenađenja. Čeznem za jednim jutrom, jednim danom, kad neće biti loših vesti. Čeznem, i samo iz inata verujem da ću bar jedno takvo jutro videti za ovog života.

Noć olakšanja

Večeras, sa zebnjom u srcu, mnogi su iščekivali rezultate izbora. Nikad veći strah od rezultata izbora nije lebdeo u vazduhu. Nisu ovo bili tek obični izbori. Pet godina od ubistva premijera činđića videli smo urušavanje pozicije DS i bujanje DSS, i SRS i nekih do pre toga beznačajnih partija i ponovni uspon DS do vrha popularnosti. I samo nekoliko dana pred ovaj finalni drugi krug predsedničkih izbora malo ko je mogao da prihvati kao normalno, iako je bilo očekivano, miniranje kandidata DS, Borisa Tadića od strane koalicionih partnera i odsustvo podrške. Obična zloba zbog mogućeg uspeha rekao bih. Zloba koja će im se kao bumerang vratiti.

Dan pre izbora znao sam da će mnogi moji poznanici koji nisu godinama glasali ovaj put izaći. I verovao sam da takvih ima svuda. Čuo sam se sa mnogima večeras, klinci su jedni druge vodili na izbore. I izašli su na crtu, nisu želeli da im prodaju rog za sveću. I ne samo klinci. Svi. Nisu dozvolili da se vratimo 20 godina unazad.

Dan pre izbora ćerka mi je pričala o Hitleru i kako je došao na vlast, jer to sada uče u školi, i povezivala ovu našu situaciju i moguću pobedu radikala sa situacijom kada su nacional-socijalisti došli na vlast u Nemačkoj. Legalno. I pod plaštom te legalnosti ovdeli u smrt 50 miliona ljudi. Ne verujem da su ovi naši sposobni za takvo zlo, a uostalom mi i nemamo više toliko ljudi koji se mogu potrošiti. Premalo nas je ostalo posle ovolikih ratova. I premalo razloga da se uopšte ratuje.

A onda jutro pred same izbore, na SMS koji poslah poznaniku, samo da ga podsetim kako je nekad bilo, redovi, nestasice, ratovi, a sve za vreme kad su radikali bili u vlasti, stiže mi SMS sa kratkim odgovorom: “JEDI GOVNA”. Nasmejao sam se i znao sam da sam na pravom putu. I da pobeđujemo. Mada je teško biti fin.

Najzad, tesna pobeda, ali ipak pobeda, donela je olakšanje onima čiji su pogledi uprti napred u treći milenijum, koji za sobom žele ostaviti duhove krvavog dvadesetog veka, mržnju i krv.

Život je juče pobedio utvare prošlosti, beležeći još jednu pobedu u borbi koja već skoro 20 godina traje. I čini mi se da je ovo početak kraja svih onih koji bi na krilima mržnje da vladaju. I gotovo referendumsko overavanje promena od pre osam godina.

Ovog jutra, makar na kratko, mnogi će, kao i ja, ustati bez strepnje za budućnost.

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑