Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: January 2009

Violinista u metrou

Čovek je stajao na stanici metroa u Vasingtonu i počeo da svira violinu.
Bilo je hladno decembarsko jutro.
Svirao je šest Bahovih komada, oko 45 minuta.

Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta neki sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme tamo kuda je krenuo. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: jedna žena mu je ubacila prilog u kutiju bez zastajanja, nastavljajući da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je pogledao na sat i krenuo dalje – očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je onda povukla, i ono je krenulo sa njom, neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazala je još nekolicina dece, ali su ih svi roditelji bez izuzetka primorali da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju uobičajenom brzinom. Violinista je sakupio 32$.

Kada je prestao da svira nastala je tišina, ali to niko nije primetio.
Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta.
On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara.
Dva dana pre nastupa u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta kostala 100$.

Ovo je stvarna prica.
Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, a radilo se o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Osnovno pitanje za eksperiment je bilo ovo dole.
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
– Da li primećujemo lepotu?
– Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
– Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta, koji svira jedan od najboljih muzičkih komada ikad napisanih, koliko drugih stvari propustamo?

Izvor: sanityfound blog

Etikecija i borbena strategija

(Osnivač Tendokana, Kenđi Šimizu)

Prvenstveno, Japanci moraju biti nacija koja visoko vrednuje etikeciju. Zar ne izgleda da je današnje društvo izgubilo takvo ponašanje?

Kada govorim o etikeciji ne mislim o jednostavnom naklonu ili formalnim pravilima učtivosti, već mislim više na etikeciji samoočevidnosti.

Na primer, ako kojim slučajem zgazite nečiju nogu u krcatom vozu, najbolje je odmah reći »Izvinite«. Takva jednostavna i sasvim prirodna stvar je izuzetno važna. Sa ovim rečima osećaj ovog drugog, koji je za trenutak osetio bol i namerio da uzvrati, biće smiren.

Čak i ako izađete kao pobednik u argumentima, najbolje je ništa ne argumentovati. »Etikecijom predvideti situaciju« jeste razumevanje koje zaobilazi borbu. Moje mišljenje je da ukoliko zatvorimo oči pred greškama zbog straha, društvo će postati nasilno gde  jači preživljavaju, pokvareni preovlađuju a razum se gubi. Greške treba da budu osuđene i treba slediti razum i preduzimati mere. Takve mere se nazivaju borbena strategija »BU«.

Još od prastarih vremena se kaže: »Borbena strategija počinje sa etikecijom i završava sa etikecijom.« Borbena strategija i etikecija su dve strane jedne iste stvari. Obe štite od pojave nasilnog društva, gde samo jači preživljavaju.

Ljudi rado ustupaju mesto starijima i fizički onemogućenim osobama bez insistiranja.

Ukoliko niste u mogućnosti da kontrilišete agresivnost i pomažete slabije u potrebnoj situaciji, zdravo i humano društvo se neće moći unaprediti.

U zavisnosti od situacije mi moramo da prekoravamo greške, kontrolišemo situaciju, ojačavamo hrabrost, tehnike i da brzo prepoznamo znak opasnosti. Štaviše, moramo postići usaglašene pokrete tela za preduzimanje mera momentalno i u pravom trenutku. Međutim, takođe je potrebno da nervni sistem i mišići budu osetljivi za brzu i žestoku reakciju u spontanom trenutku.

U današnje vreme, morali bi biti iznenađeni bezosećajnosti prema prirodi i ravnodušnosti u slučaju šikaniranja drugih ljudi. Nije li to možda zbog ravnodušnosti celog društva?

U drevnim vremenima to bi se završilo gubitkom prava na život, ukoliko samuraj ne oseti na vreme promene u okruženju, i smesta ne reaguje. Ljudi koji nisu osećajni, ne mogu dugo postojati.

Sa slabim mišićima život je moguć, ali nedostatak osećajnosti je fatalan. Nije li društvo koje je neosećajno i ravnodušno prema svom okruženju, ispunjeno fatalnom slabošću?

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑