Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: February 2009

Google poravnanje sa autorima knjiga

Od Google-a smo navikli da neprekidno dobijamo inovacije. Njegova misija da da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim ne nailazi uvek na odobravanje. Savremene tehnologije iz korena menjaju pogled na dosadašnje poslovanje uključujući i autorska prava. Tako su pre tri godine, Autorski esnaf (Authors Guild), Udruženje američkih izdavača (Association of American Publishers) i nekoliko autora i izdavača podneli su zajedničku tužbu protiv Google pretrage knjiga. Analizirajući samu tužbu i činjnice posle dve godine pregovaranja Google je predložio Poravnanje. Ovo poravnanje odnosi se na verovatno sva izdanja objavljena do 5- januara 2009 (zaključno sa tim datumom). Continue reading

Brand pesma iz Kanade

Muzička obrada posta “Kako prodati svoju državu“. Kako je nastala ova pesma pročitajte u prethodnom postu, a ovde je možete preslušati.

 

Continue reading

Protestna pesma

Stigao mi je juče interesantan mail. Gospodin Lazar Kostić, upotrebio je ideju posta “Kako prodati svoju državu” da napiše pesmu i zamolio me je za dozvolu da upotrebi ideju pomenutog posta za svoju protestnu pesmu. Čovek ne živi u Srbiji i poštuje autorska prava. Lep primer. Njegov email neću kopirati jer nisam tražio dozvolu za to ali ću preneti komentar koji je ostavio na sajtu:

Continue reading

Srpsko traganje za Svetim Gralom

Po legendi za “okruglim stolom”  sedeli su vitezovi kralja Artura a oblik stola je bio takav da bi simbolizovao jednakost svih prisutnih, vitezova i kralja.  Jednakost je bila ključni element njihove snage i u funkciji potrage za Gralom, koji po legendi može pronaći samo vitez čista srca. 

Odlazeći na okrugli sto “Nacionalni brend Srbije“, nisam mogao da iz glave istisnem sliku nekog ovalnog ako ne okruglog stola za kojim će sedeti učesnici. Sto je naravno bio pravougaoni i nalik katedri ali to i nije toliko bitno. Ono šta su učesnici nosili u srcu sa jedne i druge strane stola mnogo je važnije. Pokazalo se, naime, da nisu svi došli na ovaj skup sa istim entuzijazmom. Neki su tu došli po dužnosti, drugi po sopstvenoj želji, a nekima čak nije bilo teško da dođu iz inostranstva.

Sam početak okruglog stola je obećavao, gospodin prof dr  Branko Maričić  započeo je pričom o nedavnom predavanju Skota Bedberia (Scott Bedbury) i brendiranju Amerike “koju je ceo svet voleo i koja je bila Amerika njegovih dedova i njegovog oca – to nije Amerika u kojoj on sad živi, tu nešto mora da se promeni”, i dodao da je to jedna lepa teza za razmišljanje očigledno aludirajući na sadašnji loš imidž Srbije.

Usledilo je vrlo zanimljivo predavanje Angie Hall – Ulmann gen. direktor i osnivač 360td.  Prezentaciju su obeležile lične emocije i simpatije prema Srbiji i primeri lošeg prvog utiska koji stiču stranci kad dolaze u Srbiju – namrštena lica, nezadovoljni ljudi u Srbiji. “Potrebna je društvena promena ali ne kao francuska revolucija”, rekla je Angie, i dodala, “promenite izazove… izbegavajte folklorne elemente u promociji” i naglasila da strategija treba da bude “kratka, jasna i efikasna”.

Snimak izlaganja Angie Hall možete preslušati ovde:

Potom je dr Goran Petković izneo podatak da stranci ističu sledeća tri pozitivna utiska o Srbiji – gastronomiju, gostprimstvo i osećaj bezbednosti i radosti. Ne bih se složio po pitanju poslednjeg osećaja – bezbednost možda sam poput mnogih u Srbiji postao malo paranoičan, ali, npr svoj notebook retko ostavljam samog u stanu 🙂 Zapitao se, da li je pravo vreme za brendiranje i konstantovao da su akcije onih koji dobro predstavljaju Srbiju nesihnronizovano.

Dr Ana Trbović govorila je ispred Saveta za promociju Srbije o problemima sa kojima se do sada sretao ovaj Savet kao i o ograničenjima koja ima, naglasivši da je Savet nezavisno telo Vlade Srbije u kome svi rade volonterski i da uskoro pokreću web sajt preko koga će komunicirati sa građanima. Saznali smo i da je tender za agenciju koja će sprovesti istraživanje i učestvovati u razvoju strategije brendiranja Srbije propaoiz formalnih razloga  jer je samo jedna agencija ispunjavala uslove. Kriterijumi za izbor agencije bili su da to bude strana agencija sa minimum 20 miliona eur prihoda, a kasnije u toku rasprave čulo se da je jedan od uslova bio i da ima iskustva u brendiranju nacije. Gospodin Mihailo Vesović, potpredsednik RPK je naglasio da svaki pojedinac ima ulogu u brendiranju nacije, dok je gospodin Željko Stojanović iz Ministarstva trgovine pomenuo i uticaj blogera i javnosti i detaljnije objasnio planirane korake u vezi pomenutog tendera.

U diskusiji koja je usledila čulo se dosta kritika počev od gospodina Miloša Čiriča koji je došao iz Slovenije na okrugli sto, i vrlo oštro kritikovao “predsedavajuće” jer nisu pomenuli šta su dosad uradili i izjavio da su oni zaposleni u njegovom preduzeću i da se tako prihvataju posla da bi ih sve otpustio.

 

Dragana čermanović je zamerila što umesto pravdanja koje je očekivala čuje žalbe zašto nisu mogli nešto da urade. “Ja moram da vas pitam zasto se vi nama zalite. Vi ste ti koji odlucuju a mi zelimo i imamo pravo kao gradjani ove drzave da znamo o cemu je reč i na šta ćete utrošiti sredstva, koja je to strategija.” Jelena Jovanović (za prijatelje Miss Cybernaut) marketing manager firme ETarget sponzora Brand Fair-a je u činđićevom stilu (gotovo parfrazirajući ga) postavila pitanje “koliko mogu koštati sijalice” s obzirom da kad god se vraća u Srbiju na graničnom prelazu ulazi u “mrak” jer su sa naše strane granični prelazi neosvetljeni i da to ostvalja jednu ružnu sliku. Ja sam postavio vrlo provokativno pitanje da li, s obziorm da je uslov na tenderu bio da agencija mora biti strana, možemo očekivati da u sledećem mandatu poverimo mesto ministra odbrane generalu Vesliju Klarku recimo, jer ima mnogo iskustva a i stranac je. Istakao sam da se ne može brendirati zemlja u čije potencijale ne verujete i da sve napisano šta sam mogao naći odslikava samo želju da se iz postojeće situacije ispliva a ne da se plovi, te da bi zaista bilo potrebno da oni koji odlučuju imaju hrabrosti da ponude narodu ambicioznije ciljeve od “malo bolje”. Gospođa iz agencije GFK, koja je bila u publici je odgovarajući na moje pitanje o kriterijumima za izbor agencije navela i vrlo čudne odredbe tendera  – opisati na pet A4 strana celu planiranu strategiju i metodologiju a samo za nabrajanje priložene dokumentacije potrošili su skoro 200 strana.  Aleksandra Ilić je primetila da temperatura raste kao i da se diferenciraju dve sukobljene strane “gosti” i “predsedavajući”  kada je sugerisala “predsedavajućima” da ne bi trebalo da budu začuđeni emotivnošću komentara i kritika koje dobijaju jer brendiranje se i zasniva na emocijama.

Diskusija je bila vrlo živa i da se vratim na početak ovog teksta, pokazala i po reakcijama moderatora i publike bio da ne sedimo za okruglim stolom već da je odnos “Mi i patuljci”. “Patuljci” su iz publike, zaraženi virusom demokratije, zahtevali odgovore a nisu ih dobili, i svojom emotivnošću na momente dobijali simpatije pojedinih zvaničnih učesnika za pravougaonim stolom. Ipak, stiče se utisak da je publika došla pripremljenija na ovaj skup ali ni to nije toliko važno koliko činjenica da je ovaj “okrugli sto” bio to samo u nazivu. Njegova suština je bila više nalik konferenciji za štampu. Nespremnost pojedinih osoba za stolom (“predsedavajući”) za ravnopravan i otvoren dijalog i nervoza koja je vidno rasla i ogledala se u njihovim rečima kako je vreme odmicalo, pokazala je da im je smetalo što patuljci (ipak) pojma imaju. U traganju za “Gralom” biće nam potrebno mnogo više sloge, tolerancije i uvažavanja različitosti jednom rečju više viteštva ako za takvo što u današnjem svetu ima mesta.  Prirodno je da visok ulog budi i kod najboljih sebične ambicije, čak i po legendi složni Arturovi vitezovi utrkivali su se ko će prvi naći Sveti Gral, ali samo jedan od njih, Galahad jedini bio dovoljno vredan da ga nađe.

I, dok ovo pišem, na B92 ide repriza emisije Kažiprst u kojoj Žarko Korać kaže: “Ja moram da kažem jednu notornu stvar, mogućno je, desi se to u životu, retko, ali se desi, da sedam i po miliona ljudi greši, a da je jedan jedini čovek u pravu. Nije u masi, u podršci uvek istina, istina je tamo gde vi pokažete prstom i kažete – za ovo ću se boriti, to je moja istina. Nekada su ljudi koji su bili… znate, eto, sad su proslavili u Orašcu, juče, Sretenje, znači početak najvažnijeg datuma moderne srpske istorije, odluku da Srbija započne svoju nacionalnu revoluciju koja je uspešno završena, jer je Srbija dobla prva na Balkanu tu svoju nezavisnu državu. A koliko je tih ljudi bilo? Većina slušalaca neće ni znati tačno koliko se ljudi skupilo, koliko je tih ljudi bilo, malo, ali oni su verovali u to i bili su u pravu, mi smo njihova deca.”  

Ti ljudi su imali VIZIJU. A na ovom skupu nedostajala je VIZIJA i iskrena želja da se stvari promene i to kod onih koji je po prirodi posla moraju imati. U publici je me]utim vrilo od emocija i iskrene želje da se stvari promene. Kako to pomiriti?  Ne umanjujući značaj ove inicijative i okruglog stola, pitam se, treba li čekati vladu, državu da nas izbrendira svojim magičnim štapićem i uz pomoć super iskusne marketing agencije ili možemo svi mi, svako za sebe da uradimo najviše i najbolje što možemo da budemo primer Bolje Srbije?

Astal šaren

Petak, 13, tačno u 15h sa tradicionalnim kašnjenjem otpočeo je okrugli sto “Nacionalni brend Srbije” na Brand Konferenciji “Sve(t) u vezi sa brendom” u Beogradu. Iako planiran da traje 1 sat potrajao je preko 3 sata.

U prvom delu gospođa Angie Hall – Ulmann, gen. direktor i osnivač 360td. iz Brisela, govorila je na temu “Održavanje brenda Srbija na putanji kroz teška finansijska vremena: Gde Srbija može brzo i efektno konkurisati /takmičiti se/ na svetskom tržištu”, i ovo predavanje bilo je duhovito praćeno ličnim impresijama o Srbiji i odličnom power point prezentacijom. Nakon toga je više govornika uz moderaciju gospodina prof dr  Branka Maričića govorilo dokle smo sa brendiranjem stigli ili bolje rečeno dokle nismo stigli i zašto.

Pitanja koja su usledila pokazala su visok nivo emocija prisutnih, bilo je oštrih kritika, direktnih pitanja, analogija i primera koje su ukazivale na nivo zainteresovanosti prisutnih. Čula su se pitanja zašto umesto pravdanja slušamo žalbe zašto nešto nije urađeno. Da li je izbor strane agencije za istraživanje i kreiranje strategije dobra stvar, zašto se ne veruje više u naše ljude, da li su u potpunosti iskorišćeni domaći kapaciteti, zašto na graničnim prelazima nema osvetljenja pa se u Srbiju ulazi u kao tamni vilajet. Temperatura diskusije je resla kako je vreme odmicalo i kao najinteresantnija konstantacija i hladan oblog na uzavrelu polemiku usledila je rečenica jedne devojke da organizatori okruglog stola ne treba da budu razocarani što su prisutni sa ovoliko emocija postavljali pitanja i kritikovali, jer brendiranje se zasniva upravo na emocijama.

Sve u svemu okrugli sto je pokazao svu raznovrsnost pogleda i stavova i da i na ovako malom skupu od pedesetak ljudi postoji petnaestak različitih mišljenja te da su otvoren dijalog i razmena mišljenja među profesionalcima i zainteresovanim stranama itekako potrebni. Jedan okrugli sto i jedna konferencija godišnje svakako je premalo za dinamičnu oblast kao što je brendiranje i marketing uopšte.

Moj najupečatljiviji utisak sa ovog okruglog stola je da smo svi na istom brodu ali ne veslamo sinhronizovano. Poznata priča na ovim prostorima, koju treba menjati. Imena diskutanata ovde nisam pominjao jer pojedinci nisu bitni u ovom poslu. Brendiranje je posao koji se tiče svih nas, svakog dana i na svakom poslu koji radimo ili u svakom razgovoru koji imamo sa drugim ljudima, bili oni iz Srbije ili ne. Srbija koju će drugi voleti može biti samo Srbija koju ćemo mi sami voleti.

Za neke nove klince

Da nismo usamljeni u naivnim potezima i uludom trošenju novca građana (ili politički korektnije “poreskih obveznika”) pokazuje i sledeća vest preuzeta sa sajta Brand Magazina:

Škotska je otpočela proces brendiranja novim place branding rešenjem i platformom, a novi slogan koji će biti korišten ubuduće je škotske nadležne vlasti koštao 125.000 funti.

Cilj ove “place branding” platfome je unapređenje turizma na prvom mestu kroz poboljšanje imidža.

Izabrani slogan koji će se koristiti u budućim kampanjama je “Welcome to Scotland”, odnosno, “Dobrodošli u Škotsku”.

Vrlo, vrlo “originalno”. I ko kaže da su Škoti cicije. Ovako neinventivan slogan plaćen je čak 125.000 funti. No, da se vratim na Srbiju.

U nekoliko komentara na sajtu Dragane čermanović, na njene tekstove o brendiranju kao i u postu provokativnog naslova “kako prodati svoju državu” na ovom sajtu napomenuo sam da nosioci brendiranja Srbije su i sami stanovnici Srbije. Brendiranje države Srbije nemoguće je bez njihove aktivne uloge.

E, u tom grmu leži zec i nismo ni prvi a bojim se ni poslednji koji su to shvatili. Samo što se nekad to nije nazivalo brendiranjem. Uglavnom, kroz našu istoriju i oni koji su primećivali gde je problem srpskog naroda samo su ukazivali na njega bez saveta kako ga prevazići. Ivo Andrić je samo konstantovao za srpski narod ali i balkanske narode: “Suviše je dugo ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde i suviše je navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupačni.” Dušan Kovačević u kultnoj drami “Sveti Georgije ubiva aždahu” u usta jednog junaka stavlja reči kojima on opisuje da smo možda zaslužili mrak u kome živimo, “zato što ja ne znam nijedan narod koji više psuje sunce: sunce žarko, sunce kalajisano, sunce neogrejano, sunce lebovo, sunce krvavo… Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka”.

I sa tim osećanjem bespomoćnosti da se išta promeni živimo svi. Ceo narod. Arčibald Rajs nas je još posle Prvog svetskog rata upozorio: “Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta.” Nismo ga umeli razumeti.

I nisu za ovakav kolektivni duh, ili makar preovlađujući duh srpskog naroda krivi “ONI koji su takvi”. Krivi smo svi. Kao što smo svi (iako to tek retki od nas nevoljno priznaju) pomalo bili Milošević (čuvena rečenica pokojnog premijera, Dr Zorana činđića) tako je u svima nama krivica što smo kao nacija ovako beznadežni, zbunjeni i neorganizovani. I činđić je to uočio pa je neuobičajenom retorikom koja je ustvari bila poziv na detoksikaciju duha, na kolektivno buđenje i “kolektivnu psihoterapiju koja se mora sprovoditi individualno” pokušavao poput nekog mesije da promeni duh naroda. Možda je i bio previše blizu puta ka tom cilju kada je odlučeno da bude ubijen, ko zna? Kako god bilo, sve dok svako od nas ne počne da ne posustaje bez obzira na broj pokušaja i počne najpre sebe menjati i uticati primerom na ljude oko sebe, nećemo daleko odmaći.  

Procitao sam projekat (vidi izvod) više puta. I nisam nasao niti rok niti sam nasao ijedno slovo o nacinu kako ce se brend graditi i kako ce se aktivirati svi potencijali zemlje, svi milioni ljudi koji zive u Srbiji. Jer brend se stvara srcem.

Jezik  kojim je projekat pisan govori o skromnim ambicijama autora. Ciljevi su nisko postavljeni. Uglavnom su to ciljevi za poboljšanje sadašnjeg lošeg imidža Srbije. Naprimer, strateški cilj projekta “Izgradnja i pozicioniranje nacionalnog Brenda srbije” glasi: “Izgrađen jak i odbro pozicioniran brend Srbije”. Nisam ubeđen da je ovo jasan cilj većini stanovnika Srbije. Kao da oni nisu važni. Zar nije bolje da cilj bude ambiciozniji, postavljen tako da nas mami ali i pomalo plaši svojom visinom. Zašto cilj ne bi bio, recimo, “Srbija kao najbolja zemlja za investicije u regionu”, ili … Ma zašto bi bilo ko od nas unapred definisao cilj pre nego skenira mišljenje samih stanovnika Srbije. Program predviđa utvrđivanje percepcije o Srbiji u svetu i u samoj Srbiji, ali ne predviđa utvrđivanje želja – kakvu Srbiju žele sami njeni stanovnici. Takođe, program sugeriše da je polazna tačka brendiranja istraživanje “utvrđivanje trenutne pozicije Srbije u međunarodnoj javnosti” i “sprovođenje niza istraživanja percepcije domaće i inostrane javnosti o Srbiji, ekonomskih i društvenih potencijala srbije i sl”.

I Bog reče, neka bude svetlo, i bi svetlo? Znači nijedno istraživanje javnog mnjenja od hiljada koja su sprovedena ne vrede? Nije li to uludo trošenje novca? Zar su sva prethodna istraživanja koja su razne agencije sprovodile potpuno nerelevantna? 

Stoga se ne mogu oteti utisku da je projekat napisan pod teretom izuzetno lošeg imidža Srbije i sa željom da se to popravi. To je nalik sportisti koji je ispao iz forme i koji sebi postavlja cilj da se vrati u formu. Amorfno, nejasno, neobavezujuće i svakako ne dovoljno stimulativno za šampionsku poziciju. Ako mi sami ne želimo biti šampioni (makar) u regionu, ko će to umesto nas izmaštatai, poželeti i postaviti kao cilj? Agencija koja će biti angažovana?

Pre pet vekova, kada se o brendiranju nije ni znalo, katolička crkva je bila u mnogo većoj krizi od Srbije. Utonula u duhovnu dekadenciju, i kada je uzdrmao Martin Luter pretilo joj je još dublje potonuće i gubljenje ugleda i moći. I upravo je to trenutak kada se pojavio Ignacio Lajola koji je svojim sistemom “duhovnih vežbi” i osnivanjem reda Jezuita iz truleži reformisao i ponovo disciplinovao katoličku kler i pastvu i postavio temelje modernom katoličanstvu koje se danas odlikuje i čvrstom disciplinom i ekonomsko-državnom silom oličenom u državi Vatikan. Posmatrati sebe tuđim očima je jedini način da se ovakvo nešto sprovede. Našoj državi potrebna je temeljna promena a ne šminka. I sam projekat ako ima ambicije za ozbiljno brendiranje morao bi uvažiti realnost da unutar Srbije ne postoji vera da može biti bolje. Bilo koji projekat brendiranja Srbije morao bi kao jedan od ciljeva imati i promenu nacionalne svesti. Bez podrške svakog stanovnika od đaka, preko zaposlenih, seljaka, penzionera, pa sve do privrednika i političara, to će biti šminkanje umornog lica.

Uz sve ove kritike ipak je dobro da se o brendiranju Srbije razmišlja i na najvišem nivou i što se više o tome bude gorovorilo i što više svako od nas u svom poslu bude činio najbolje što može pre ćemo stići do tog cilja. Ali moramo znati da se brend Srbije ne može izgraditi za nekoliko godina, to je posao od koga će koristi imati neki novi klinci kroz 20-30 godina.

BREndiranje Srbije – Momo Kapor “Bre”

 

Pre dve godine našao sam ovu Kaporovu priču i iskopirao je ovde. Ponavljam je sada jer je divna i puna ljubavi prema Srbiji. Kao uostalom što je on uvek i radio. Onako kako svi koji vole Srbiju treba da govore o njoj, kad čak i o teškim stvarima govore. Brand se gradi i srcem.

Continue reading

Kako prodati svoju državu?

Danima se već rasplamsava vrlo interesantna diskusija na blogu Dragane Djermanović. Naime, od jednog posta o brendiranju Srbije i najave drugog posta, nastao je niz postova na tu temu, dokaz da stvari nikad ne idu kako želimo, a nekad je to, kao u ovom slučaju čak i dobro.

Komentara svakojakih, a u poslednje vreme sve boljih i boljih i ako neko i želi da isprati ovu diskusiju morao bi krenuti od samog početka inače se neće snaći. Gagino pisanje probudilo je u meni razmišljanja od pre nekoliko godina kada sam pokušavao sa prijateljima da napravim marketing agenciju. Od svih njih ja sam jedini bio spreman da to guram sa entuzijazmom, dok ne stasa, dok ostali nisu bili spremni na to. Pokušavao sam i druge animirati ali uzalud. Neki od njih su pitali su koliko će biti plate i slične stvari. Tako mnoge dobre ideje umiru, jer oni na koje se možete osloniti ne dele vaš entuzijazam i energiju.  A niko od nas nije perpetuum mobile i nema neiscrpne resurse. Još ako te ne podrže oni na koje se oslanjaš u koje veruješ toliko da im poveriš svoje misli i ideje, onda su velike šanse da ideja umre i pre nego započne da se materijalizuje u prepoznatljiv oblik. Adižes je tu ranjivu fazu nazvao doba udvaranja, kad pokušavate druge ubediti u svoju ideju.

Da se vratimo za trenutak na tu analogiju sa živim bićima koje se koriste u marketingu, ekonomiji, menadžmentu. Naprimer, proizvodi slede jedan evolucijski obrazac:

  1. Embrion
  2. Rast
  3. Konsolidacija
  4. Zrelost
  5. Zasićenje
  6. Opadanje

Isto je i kod stvaranja “nečega” pa zvalo se to organizacija, pokret ili preduzeće. Prva faza, faza Udvaranja je najosetljivija. Osnivač je zaljubljen u svoju ideju, njegove su misli transcedentalne i prevazilaze uskogrude interese za čistom dobiti. On želi da učini da ideja živi da drugi shvate koliko dobrog ona donosi. I upravo ta faza, kada se intezivno promoviše ideja “kako će nam dobro biti kada…”, je divna prilika za lešinare da napadnu ideju koju ne razumeju. Uostalom, nisu li odvajkada ljudi upravo najljuće napadali ono šta ne razumeju? To je faza kad i prijatelji mogu da te izdaju jer te ne shvataju i misle da si “prolupao”. Optimizam je vrlo krhko osećanje. Kad mu izmaknete svaki oslonac bazira se samo na snu. Snovi imaju moć da se ispunjavaju. A sanjare realisti i pesimisti ne vole. Previše sijaju. Previše talasaju. Previše govore. Previše su nerazumni. Aha, to je to – nerazuman je isto što i opasan. Van kontrole. Šta činiti? Neka se time bave oni koji nemaju snove.

Da se vratim na snove i nešto o čemu sam tih godina, pre nekih 5 godina razmišljao. Razmišljao sam o tome, kako da prodam svoj grad! Lucidne ideje imaju neobičnu osobinu da vaskrsnu, i tako je nenadano ova ideja o prodaji grada vaskrsnula u mom umu.

Međutim sada se pitam – ne kako da prodamo grad, već kako da prodamo svoju državu?  Ljudi, kako da prodamo Srbiju?

Zvuči… da, zvuči, lucidno, neotesano, skoro “izdajnički”. Ali ja zaista želim da prodamo Srbiju. Samo da li ima kupaca? Želim da je prodamo onako kako se prodala Amerika. Kako se prodala Francuska. Italija. Rio, karneval. Da prodamo san o jednoj neverovatnoj državi koju svako mora videti. Oni koji su u naslovu i ovim dosadašnjim rečima namirisali nešto nepatriotski nema potrebe da čitaju dalje. Ja pišem o prodavanju snova. Onima koji ih žele.

Srbija. San u glavama onih koji nisu rođeni u Srbiji. Dostižan? Zašto bi neko sanjao da dođe u Srbiju? Ili da ima nešto iz Srbije? Hajde da popišemo šta je to sve šta vredi ljudima van Srbije, koje su to vrednosti koje su neteritorijalne, kojima ako stvorimo ili predstavimo, ako ih već imamo, možemo zagolicati maštu onih nekoliko milijardi ljudi van Srbije. Da im prodamo Srbiju kao mesto koje vredi videti, omirisati, osetiti, kao mesto koje ima “nešto”, dušu, šmek, da nas vide kao endemsku tačka na planeti. Nešto šta neizostavno vredi videti.

Ne govorim ja o rasprodaji imovine Srbije, ne govorim o koncesijama, ja govorim o snovima kojih se boji 99% srpske populacije (priznajem ovo je paušalna i verovatno netačna aproksimacija). O onim istim snovima zbog kojih i kad mogu, ljudi ne odlaze iz Srbije već ostaju u njoj. Danas sam upitan kakav utisak imam posle te cele serije postova i komentara. Odgovorio sam da imam utisak kao da su ljudi u nekom snu, noćnoj mori, gde jedva pokreću udove, kao da ima nevidljivih stega koje ih sputavaju da učine jednostavan prirodan pokret koji budni čine i bez razmišljanja. Gde su te stege? Da li su to ljudi koji ne veruju nama nerazumnima što se usuđujemo da sanjamo? Ili su stege u rukama onih od kojih očekujemo da urade naš posao. U rukama političara od kojih, ne znam zašto, očekujemo da budu magovi. Da li sve rešavaju političari? Da li je neophodno imati zakon, propis, da bi svoju zemlju predstavio u dobrom svetlu? Da li je neophodan zakon, pomoć vlasti da bi se brendirala Srbija? Znam da će mnogi reći “potrebno je”, ali ja im odgovaram – nije potrebno! I neću da dokazujem jer sam ja sa one druge strane, na kojoj su nerazumni. Oni koji menjaju svet. Potrebno je i neophodno samo da oni koji veruju da možemo živeti u boljoj zemlji, da možemo imati bolji imidž Srbije, ne odustanu pre nego su pokušali. Neki će reći, ma pokušao sam toliko puta i nema šanse takav smo narod, loš. Ma nije tačno. Nije tačno, pokušajte ponovo, i ponovo, i ponovo, dok ne uspete. Djordano Bruno je goreo na lomači jer je tvrdio da Zemlja nije centar sveta. I nije centar. Mi smo prošli kao narod kroz pakao jer su nas “vođe” ubeđivale da smo centar sveta, da smo Bogom izabran narod, da smo najbolji u svemu. Sad kad su se takve gluposti stišale, skloni smo verovanju da smo najgori? A zašto ne bismo za promenu bili jednaki sa drugima a ne uvek “naj” pa makar i u lošem?

Ključ promena je u našim rukama. U rukama svakog od nas. Mi nerazumni imamo snage da promenimo svet. Samo je potrebno da dozvolimo onim drugim nerazumnim ljudima koji veruju u Bolju Srbiju, Brendiranu Srbiju da budu nerazumni i da taj krhki san ne osujećujemo jalovom pričom o problemima, lošim navikama, preprekama.

Ne želim da raspravljamo o problemima, želim da diskutujemo o rešenjima. I onda će i 1% onih koji žele nešto promeniti biti dovoljan. Tako možemo prodati Srbiju, a da ne prodamo nijedan njen metar. Da je učinimo željenim i vrednim “proizvodom”, izvorom dobrih stvari, prijatnim mesto za posetu, za boravak, prepoznatljivom.

Ja u to verujem. Da ne verujem, ne bih živeo ovde. Sam ne mogu mnogo učiniti, a ipak činim sve da ono šta radim radim najbolje što mogu i da nikad ne govorim loše o onima koje volim. Ni o svojoj zemlji. Nije najbolja. Ali moja je. I volim je. I zato je želim “prodati” da i drugi vide koliko je lepa.

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑