Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: March 2010

Anatomija (ne)uspeha – nikad ne odustajte

“Never give in, never give in, never, never, never, never – in nothing,
great or small, large or petty – never give in except to convictions
of honor and good sense. Never, Never, Never, Never give up.”
~ Winston Churchill

“Ever tried. Ever failed. No matter.
Try Again. Fail again. Fail better.”
~ Samuel Beckett

Imao sam samo 19 godina. I od smrti me je delilo 10 sekundi. A počelo je bajkovito – bio sam u vojsci, u 63. padobranskoj brigadi i uživao u skokovima. Prelep avgustovski dan i na 150 metara od zemlje, osetio sam da mi nešto podiže noge uvis. Sledećeg trenutka sedeo sam na kupoli nečijeg padobrana i smejao se toj čudnoj i divnoj situaciji, kako mi je u prvi mah izgledala. Kao da sedim na oblaku. Dodirnuo sam rukom kupolu ne verujući da je tako čvrsta da mogu sedeti na njoj. Fantastičan osećaj!

Osmeh je kratko trajao i zamenio ga užas – moja kupola se ugasila jer se našla iznad druge na kojoj sam sedeo i ja sam poleteo ka zemlji. Nema ničeg goreg nego shvatiti da nemate kontrolu nad situacijom i da ćete zato poginuti. Čim se ponovo napunila pogledao sam uvis i video padobran iznad sebe i druga, Sazdovskog, a zatim se i njegova kupola ugasila i projurio je pored mene i daleko ispod, nekih 15 metara ispod mene njegova kupola se napunila. Povikao sam mu “vuci ulevo!” ali on je bio u panici i nije znao šta da radi.

Znao sam o čemu se radi – o tome sam ranije samo čitao Ova se situacija zove “ruski rulet” jer jedan padobranac u toj situaciji gine. Onaj kome se poslednjem ugasi kupola.

Dok sam propadao po drugi put sa ugašenom kupolom zgrabio sam desne gurtne i konopce padobrana i stavio ih ispod stopala a onda svom snagom ispružio nogu i čekao otvaranje padobrana. Padobran se otvorio izvrnuvši me na leđa. Odmah sam zgrabio desne gurtne i svom silom ih vukao nadole pokušavajući da okrenem padobran dok je Sazdovski još jednom proleteo pored mene sa ugašenom kupolom. A onda sam opet ja  poleteo na dole, i opet na isti način dok sam padao sa ugašenom kupolom, ubrzavajući ka zemlji tih dvadesetak metara,  nogama sam snažno gurao gurtne pokušavajući da deformišem kupolu i da iskoristim svaki delić vremena koje mi preostaje do udara, kupola se opet napunila i zatim je on ponovo proleteo pored mene i na moje iznenađenje videh da nije ispod mene već da se njegova kupola udaljava od mene i da smo skoro u istoj visini. Odlično. Bili smo na 15 metara, spremio sam se za prizemljenje, znači još samo 3 sekunde do bezbednog prizemljenja, a onda je zemlja silovito krenula ka meni… Shvatio sam u magnovenju da se moja kupola opet ugasila ali mi nije bilo jasno zašto. Više se ništa nije moglo učiniti, i bio sam uveren da ću polomiti noge. Ispružio sam noge čekajući udar zemlje. Tresnuo sam na pistu – ostavši na nogama. Tabani su mi brideli, kolena su me bolela, ali okrenuh se i videh da se Sazdovski prizemljio na samo 5 metara od mene. Shvatio sam, naše kupole su sudarile – on se počeo udaljavati a zatim upletene elastične veze pilot i stabilizirajućeg padobrana su privukle naše kupole jednu drugoj. To nas je ustvari i spasilo, sledeće propadanje ka zemlji bilo je rezervisano za mene.

Posle ovog bliskog susreta sa smrću, gde sam verovao da su šanse da preživim samo 50% shvatio sam da ja nisam stvoren da se ikada predam. Ma koliko da je situacija bezizlazna. I da ima situacija kad nemate vremena za strah, već samo za borbu. Verovatno sam ja genetski tako programiran. Kako god, borba do poslednjeg daha je ostao moj stil do dana današnjeg. Nema bezizlazne situacije. Ni u ratu nisam čuvao metak ili bombu za sebe, da se ubijem ako dođem u bezizlaznu situaciju. Svi ostali jesu.

Zašto je ova priča u ciklusu anatomija (ne) uspeha? Zaključite sami.

Video ispod pokazuje sličnu situaciju zastavnika Kovaćević Branislava i majora Josipović Radoslava 21. januara 1975. deset godina pre mog “ruskog ruleta”.

Ordinary won’t change the world…

Iz neznanja sam konstruisao ampermetar. Smislio sam davne 1979. godine električnu vagu, istu onakvu kakve sada imamo u svakog prodavnici, tas sa oprugom ispod, kad stavite predmet, pomeri se naniže, pomeri klizač promenljivog otpornika i ta promena struje u kolu registruje se tim uređajem koji sam konstruisao. Kad je moj rad objavljen u tadašnjim Tehničkim novinama, umesto skalamerije koju sam izmisli – elektromagnet na jednoj strani, opruga na drugoj između kazaljka sa feritnim tegom na dnu – ceo taj deo čije sam funkcionisanje opisao u detalje zamenjen je jednim krugom u kome je pisalo veliko slovo A. Malo traženja po knjigama i saznao sam šta je to. Sledećeg leta na republičkoj smotri pronalazača i konstruktora upoznao sam vrlo interesantne klince poput mene, neke mlađe neke starije, zanimljiv svet klinaca sa snovima u očima.

Sledeće godine, preselili smo se u veliki stan u starinskoj kući sa visokim plafonom i ja i brat delili smo ogromnu sobu. Kako je mene astronomija interesovala i kako sam ja vizuelni tip, poželeo sam da sebi vizuelno predstavim dimenzije Sunčevog sistema. Sunce je bila mala tačka na zidu u jednom uglu sobe mala, manja od jednog milimetra. Zemlja se nalazila na 25 cm dalje od te tačke, a pluton skroz u drugom kraju zida sobe skoro 6 metara dalje od male jedva vidljive tačke. Crtež je dugo stajao na zidu, na moju radost i na nešto manju radost mojih roditelja. Ono sta ne mogu vizuelno da dočaram sebi, ja teško pamtim. I tako je ostalo do danas.

Po ceo dan sam crtao i nešto smišljao. Crtao sam avione, letelice, futurističke automobile, Smislio sistem kočnica za motocikle koje prečavaju prevrtanje pri kočenju, lebdeći voz (čitao sam o tome pa sam smisljao kako to može funkcionisati, taj elektromagnetni linearni pogon mi je već tada bio jasan), radarski sistem za vozila sa infrastrukturom baznih stanica pored puteva, razne sprave itd. Priznajem gutao sam naučnu literaturu, časopise Galaksija, Čovek i svemir, i mnoge su inspiracije otud dolazile. I uvek sam bio lenj da išta pokušam da patentiram.

Svoj prvi skok improvizovanim padobranom sa nekih 3 metara visine platio sam pregriženim jezikom i brzim odlaskom u hitnu pomoć. Pravio sam rakete sa motorima od metalne minice za hemijsku olovku napunjene barutom ili sastruganim fosforom sa paridrvaca. Onda sam se dočepao pravih malih raketnih motora na čvrsto gorivo koje je proizvodio Krušik pa sam istrošene punio svojim smesama baruta u koji sam dodavao hipermangana jer sam primetio da burnije gori. Eh pravio sam i petarde i frizirao postojeće a jednom smo uzaludno poku[avali da raznesemo neku staru peć bačenu u nekoj njivi…

Osnovnu školu sam završio sa nadimkom “filozof”, iz matematike sam sečam se imao zaključenu trojku, a bio sam najbolji matematičar u celoj školi, najdalje otišao na takmičenju, i to je bio moj prvi bunt kada sam nastavniku matematike č†eli, kako smo ga zvali, rekao da je ništarija i da treba da se srami. Njegova žena je umrla te godine od raka i on je mrzeo zdravstvene radnike, a moja majka je kao stomatološka sestra radila u mojoj školi. Kola te netrpeljivosti su se slomila na meni uprkos odličnim ocenama i uspehu na takmičenju.

U to vreme sposobnost da uočim ono šta drugi ne uočavaju me je izdvajala. I tvrdoglava svojeglavost. Bio sam svoj i ništa me nije moglo pokolebati. Odoleo sam svakoj provokaciji da propušim, probam drogu, a kad sam počeo da se bavim padobranstvom, to je bio šok za sve. Jer ja sam bio mirno, povučeno, “dobro”  dete.

Sećam se da sam vodio duge filosofske rasprave sa profesorima hemije i fizike, imao sam mnogo znanja i svoj pogled na stvari koji je išao par godina ispred programa. Jednom sam nastavniku fizike dokazivao da teorija relativiteta ne zabranjuje brzine veće od brzine svetlosti. Pogledoa je moje računice i rekao: “aha ali vidiš šta se dešava onda imaš imaginarnu masu tog tela koje bi se kretalo brže od svetlosti, tako nešto ne postoji”. Odgovorio sam mu da imaginarni brojevi opisuju neke vrlo merljive i “vidljive” fizičke osobine poput impedanse – induktivnog otpora. Zatim se dosetio da mi prigovori da bi telo koje treba da dostigne veću brzinu od brzine svetlosti moralo kad ubrzava da prođe barijeru brzine svetlosti za šta mu treba beskonačna energija i imalo bi beskonačnu masu. Odgovorio sam da verujem da je tu greška u teoriji, kao što je i klasična mehanika imala grešku pri velikim brzinama a koju je teorija relativiteta ispravila. I da u prirodi nisu nepoznati skokovi sa jednog stanja na drugo bez prolaza kroz međustanja – kvantni skokovi. Možda to tako može funkcionisati, rekao sam na kraju. Da, bio sam jako naporno i maštovito dete 🙂

Mašta mi je stalno pomagala. Na jedan pisani zadatak iz matematike zakasnio sam skoro pola sata jer sam bio na aerodromu i skakao padobranom i da nadomestim izgubljeno vreme ja sam opisao šta treba uraditi i kakav rezultat očekujem. Dobio sam čistu peticu 🙂 Primena sličnog rezona mi na fakultetu nije pomogla – elektrotehniku sam pao jer sam proporcijama rešio zadatak umesto korišćenjem određenih integrala, ali nisam ja kriv što sam shvatio da napon u ravnom kondezatoru opada linearno a u sfernom po osnovi prirodnog logaritma e i da je proporcija dovoljna za tačno rešenje. Ali ne i da zadovolji profesora. Slično sam prošao i na ispitu iz fizike jer nisam napamet znao neku formulu iz atomske fizike ali sam je izveo korak po korak ispisujući 4 pune table u učionici, i verujem da je moj profesor fizike tada prvi put video izvođenje te formule, jer u svojoj knjizi joj je posveti 3 reda a nigde nisam našao kompletan postupak. Ali šta ću kad volim da razumem zašto se nešto baš tako dešava.  Pa semestralni rad o poluprovodničkim laserima… u to doba tema samo površno objašnjena u literaturi.

Moj prvi susret sa Kijevskom Politehnikom bio je fascinantan doživljaj. Na mestu gde je stasao Koroljev, Mendeljejev video sam robote, fantastične optoelektronske uređaje (jedan takav se koristio za stabilizaciju rakete Saturn V kojom je čovek odleteo na Mesec, ana politehnici su to isto studenti napravili kao običan rad, iste godine kad i NASA). Poželeo sam i počeo da planiram da fakultet nastavim tu na Kijevskoj Politehnici ili možda na Lomonosovu. Život naravno vuče drugačije poteze koji ne mare za naše planove, počeo je rat na Balkanu i tu je snovima bio kraj.

Ali, ostavljajući za sobom tehniku ušao sam u fantastične sfere marketinga učeći od doajena marketinga i najboljih, i žeđ za istraživanjem i konstruisanjem u tehnici zamenili su kompjuteri i svet marketinga i biznisa. Potpuno novi svet koji se neprekidno menja. Stvoriti nešto novo, ići suprotnim smerom od uobičajenog, što bi rkeli “pišati uz vetar” uvek mi je bilo uzbudljivo.  Tako sam sredinom devedesetih stvorio jednu od najjačih baza poslovnih podataka, i zahvaljujući mojim nadahnutim treninzima prodavaca na kojima su Zen principi i istočnjačke mudrosti bile sastavni deo, zaradio nadimak “Musaši” po čuvenom srednjevekovnom japanskom mačevaocu i piscu “Knjige pet prstenova”.

U nastavku, okušao sam se u web poslu, ostavivši iza sebe preko 200 web sajtova od najprostijih do aukcionih, shopova i vrlo složenih portala. I opet nisam mogao da radim na uobičajen način. Napraviti elegantnije, bolje, efikasnije, sa idejom da čovek ne treba da radi ono šta mašina može brže i bolje, kreirao sam sva rešenja na ovim sajtovima.

Konstruktor aviona nisam nikad postao, mada ljubav prema avionima me nikad nije napustila. Kao ni potreba da budem drugačiji, ili je to jednostavno moja crta. kad se osvrnem unazad, i pogledam ovaj deo svog života, svakako da nisam bio običan. Za 21 godinu i ne računajući srednjoškolske honorarne poslove, ako sam dobro izbrojao, ovo danas u Hermes creative mi je 18. posao. Neki će reći mnogo sam poslova promenio, drugi da sam nestalan, treći da ne poštujem autoritet. Ali činjenica jeste da me je svaki posao obogatio – istovarivao šlepere, pomagao ocu kad je išao na teren (on je bio geometar), prodavao sam knjige (potpuno neuspešno), pejdžere, kompjutere, programe, motorna ulja, pelene, uloške, TV reklame, poslovne informacije, CRM rešenja, bio tele-sales team-shearing tima, dizajner, copywriter, tim lider softverskog tima, projekt menadžer, marketing direktor, predavač… pokušao sam čak da gajim bonsai. Ne, definitivno sebe ne smatram običnim. Onde gde drugi stanu i potonu, ja tu tek počinjem. I da, volim da menjam svet… Živ nisam dok ne učinim nešto da svet bude bolji. Prošle godine sam na eTrgovini pokazao da banke ne vode računa o potrebama svojih klijenata. Ništa se, verujte mi, nije promenilo za godinu dana. Banke i dalje veruju da vi postojite zbog njih. Ove godine ćemo moj ortak i ja kao Hermes creative na eTrgovini pričati o nečemu toliko očiglendom da to svi zanemaruju, a posle se pitaju zašto im online biznis ide loše.

I da vam šapnem nešto: tek sam počeo. Spremam neke sasvim nove, inovativne stvari. Očekujte iznenađenja. Par dobrih ljudi je oko mene, sa njima će to biti lakše. A svako ko voli da menja stvari i sanjari da promeni nešto  je dobrodošao.

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑