On je moj brat. Nema ga više da hoda ovom zemljom. I dalje ga volim.

Moj brat je umro srećan, zaljubljen, sa verom da posao najzad kreće dobro, sa planovima za budućnost, za lepši život, koji nije samo posao, sa naporima usmerenim ka deci. U malom stanu. Ispratilo ga je dve stotine ljudi. Njegova i moja deca, koja ga obožavaju.

Izgubio sam brata, zauvek.

Moj brat je bio čovek kakav se ne rađa često. Šaljivdžija, dobrica, ne sećam se nijedne loše stvari u vezi s njim. Kad on uđe negde, sve oživi. Bio je kreator atmosfere, i svojom harizmom oživljavao svaki prostor gde se nađe.

Živeo je punim plućima. I dalje ga volim.

Ujutru, dan posle sahrane, zatekoh njegovu devojku na grobu, plače, doziva ga “bebo moja”. Njegova bivša žena i deca, moji roditelji, prihvatili su je odmah, a tada su je prvi put upoznali.

I znate šta, moj brat je bio velik. Sa malo para u džepu, ali velik čovek. I nije bio drčan.

Napisah ovaj post par dana nakon njegovog odlaska, skrhan bolom, i sa mnogo gorčine. Sad, dve nedelje kasnije, shvatam da moj brat ne bi tako postupio. On mi je primer, iako mlađi, kako u nekim teškim situacijama treba da se ponašam. Stoga, ostavih samo misli o mom bratu ovde, pozitivne misli i lepa sećanja na njega. Kako i dolikuje.

Čudan osećaj – njega nema a i dalje ga volim… i nedostaje mi. I posle smrti, vrši uticaj na ljude oko sebe, na mene. Ostavio je blistav trag u meni, i živi i dalje. Voleo bih da mogu to da mu kažem. Nemoguće je. Ali, nekako sam uveren da je i znao da ga baš volim. Ne samo zato što nas je ista majka rodila.