Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: November 2010

Tips and tricks – Time management

Najjednostavniji sistem za ličnu organizaciju koji sam isprobao i koji je dao najbolje rezultate izgleda ovako:

Napišite uveče, na kraju dana, samo pet do šest stvari koje neizostavno morate sutradan uraditi da bi bili korak bliže svojim ciljevima. Nemojte određivati prioritete i idite na spavanje.

Ujutru, prva stvar koju treba da uradite je da pročitate listu i odredite prioritete.

Zatim, krećete od prve obaveze. Ne prelazite na drugu sve dok prvu ne završite. Čak ni po cenu da tog dana ništa ne uradite. Ovo je veoma važno. Vremenom ćete naučiti da dobro procenjujete svoje obaveze, potrebno vreme i shodno tome i prioritete.

Zatim kada završite prvu obavezu pređite na drugu i ne odustajte dok je ne završite. I tako redom do poslednje, na isti način, pod istim uslovima. Nikako nemojte preskakati obaveze ili menjati prioritet obaveza “u hodu”.

U početku možda nećete moći završiti nijednu obavezu, ali vrlo brzo ćete dostići cifru od 3-4 završene obaveze a posle nekog vremena i svih 5-6.

Sistem je izuzetno efikasan i uvek kad sam ga primenjivao vrlo brzo me je “dovodio u red” i vraćao rezultate. Preporučujem ga i vama.

Idealan (licencirani) svet

Vaspitači, lekari, farmaceuti, učitelji… sve je više profesija u kojima se traži licenca i to koja se mora obnavljati stalnom edukacijom i bez nje možete da se slikate sa svojom diplomom i oprostite od pomentuih profesija. Spisak je verujem i duži od navedenog, ali nešto ovih dana razmišljam o idealnom svetu u kome bi posao bio ispunjen samo kvalitetnim profesionalcima.

Ali nije. Okruženi smo kobajagi biznismenima, koji se od mafijaša razlikuju samo po manje manira i odsustvu oružja. Ustvari, ponekad pomislim i da su gori od njih. Bilo bi divno kada bi država brinula o zdravlju svoje privrede i stanovništva i zahtevala da svaki pretendenti na vlasničku titulu u nekoj firmi, bilo da je osnivaju ili kupuju moraju osim novca da polože bar nekoliko laganih ispita: poslovnu komunikaciju, etiku, i bar elementarne stvari iz oblasti HR i menadžmenta. I naravno, da prođu psiho test. Ipak, treba da odlučuju o sudbinama ljudi. Kako bi to divan svet bio: lišen psihopata, mobera, zlostavljača, lopova, bitangi i prostaka. Svih onih koji bi bez to malo ili mnogo novca koje imaju i sa kojim se šepure, bili obične nule. Ustvari bili bi ono šta i jesu, kad se novac izuzme. Novac zbog kojeg ih drugi poštuju, slušaju, “vole”.

Taj svet bi bio efikasniji, pošteniji, zaposleni bi bili zadovoljniji, srećniji. Njihove porodice bi bile skladnije, a oni sami produktivniji.

Zaista, licence za biznis bi bile prava stvar. Ipak, ljudima se daje moćno oružje kada im se daje dozvola da rade. Oružje kojim mogu uticati na živote nekoliko puta više ljudi nego što zapošljavaju.

Naravno, znam, svestan sam da država nikad to neće uraditi. Mada bi to bilo mudro i divno. Znam da će prvi argument biti “liberalno tržište”. To je glup argument. Znam da je državi jedini interes: više novca u kasi. I prosta matematika: više firmi jednako više novca. Ali, oni koji svoje partnere varaju, svoje zaposlene iskorišćavaju i državi će nerado davati. Od njih niko nema koristi. Kad bi samo država imala snage i hrabrosti da pravo na biznis da samo onima koji imaju veće šanse da pošteno i efikasno posluju, koliko bi manje sudskih sporova bilo, manje ubistava, manje silovanja, manje zlostavljanja, manje malverzacija, manje suza, manje razorenih porodica, manje jada, manje infarkta… I više poreza. Jer takve firme, mogu stvarati profit, poštenije i efikasnije od onih drugih, koje vode kontraverzni ili kobajagi biznismeni. Ako ništa drugo, onda zato što bi zaposleni bili srećniji i produktivniji.

Bio bi to divan svet. Da državu vode pametni ljudi. Da nije sve suvi interes i gledanje kroz prste. Bio bi to sjajan svet. Ali nije.

Ima li leka? I potrebe da sve bude tako idealno? Možda bi, ipak, onda dijamanti manje vredeli, oni dijamanti koji krase najbolje biznise.

Šta sanjate krajem godine?

Nekako, krajem novembra, većina ljudi počinje da razmišlja o predstojećim praznicima, “podiže nogu” s gasa, smanjuje brzinu, i sve aktivnosti svodi na sumiranje rezultata, koji vode ili u samozadovoljno obožavanje sebe zbog uspeha ili razočarenje zbog neuspeha.

Ono šta većina zaboravlja je da vreme teče, čak i kad o njemu ne razmišljamo. Ako ste u biznisu (a ovo je blog i o biznisu), posao neće stati samo zato što se bliže praznici. Neretko u nekim oblastima upravo tada pred novogodišnje praznike je najveći intenzitet poslovanja. Ali, ako vi niste u uslužnom ili turističkom biznisu, da li vaš posao tada treba da posustane i sačeka prve prolećne laste da bi oživeo?

Ustaljeno je razmišljanje da posao lošije ide u periodu novogodišnjih praznika i za vreme letnjih odmora. To je tačno, ali samo donekle. Posao ide lošije samo onoliko koliko to vi sami želite i dopustite.

Suprotno tome, ja sam uvek imao običaj da u ta dva perioda “zatišja” intenziviram svoje aktivnosti. I dok drugi odmaraju, spremaju se da uživaju, ja sam radio gotovo manijački bez obzira na slabe rezultate. Šta se dešavalo kao posledica takvog pristupa? Dok bi konkurencija dva meseca zimi i dva meseca leti spavala, ja bih radio. Time bih dobio četiri meseca prednosti,  radeći svih dvanaest meseci, nasuprot uspavanoj konkurenciji koja je radila samo osam meseci. Drugim rečima, bio sam čak i do 50% aktivniji od konkurencije. Na taj način u periodima kada je konkurencija uljuljkana svojom “sigurnom” pozicijom na tržištu, odmarala, ja bih ostvarivao prednost i neretko nastupao i sa višom cenom od konkurencije, ostvarujući i veću zaradu.

Zato sledeći put kada pomislite da je došlo vreme odmora, i da imate pravo da odete na kolektivni godišnji odmor ili da sačekate “bolje vreme” za posao, tj sezonu, dobro razmislite o tome da možda postoji neki mali igrač na tržištu spreman da ne odmara dok vi odmarate. I spreman da vam uzme dobar deo kolača. Ne oslanjajte se na vernost svojih klijenata. To ne postoji ako ih izneverite i niste tu kada ste im potrebni.

Biznis je arena. Da li ćete voziti ferari ili jugića, zavisi od vas samih. Sa neba pada samo kiša.

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑