Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: November 2011 (page 1 of 3)

Hopa-cupa po živcima

Teško da mogu sebe okarakterisati kao osobu preosetljivu na stres. Obično najbolje radim pod stresom. Uz to moja istorija ludiranja poslednjih tridesetak godina je bila sve, samo ne lišena stresa. A ipak pre par dana me je stres klepio kao nikad do sada, tako dobro da je morala hitna da priskoči u pomoć. EKG dobar, srce dobro, ni traga infarktu ali me je pritisak razvalio muški, toliko da sam skoro dva dana proveo spavajući.

Oduvek sam davao maksimum od sebe, neretko sam znao provesti dane i noći radeći, neprekidno i bez spavanja – ranije i po tri dana i noći zaredom, sada retko ali se desi i 24-36 sati bez sna.

Možemo sad raspredati da li je to vredno ili nije. Ono šta sam do sada zaključio i razlog zašto, ako već ne mogu da se izolujem od stresa,  radije biram da uzrok stresa budem ja sam i moje aktivnosti je činjenica da kad god sam radio za nekog drugog i kidao živce, trpeo stres, sve to nije bilo nimalo vredno – nervirao sam se za tuđu firmu, tuđi profit, nailazio na zidove nerazumevanja, zavidnosti, otpora i mnoštvo podmetanja i spletki a da zaista nisam mogao ništa ni promeniti. Jer, nisam ja bio neki super stručnjak pa da vidim ono šta oku i razumu smrtnika promiče: uočavao sam stvari koje su gotovo školski primeri loše i nelogične organizacije ili poimanja posla. Dugo mi je trebalo da shvatim da  to nisu uzroci već simptomi lošeg upravljanja. A bilo je loše jer jednostavno ili nisu znali, za šta mogu i imati razumevanja, ili, što je mnogo gore, nisu ni marili za to da nauče i znaju, jer su smatrali (i smatraju) da svi ostali u firmi postoje zbog njih. Iz toga je sledio ropski i izrabljivački tretman zaposlenih i naravno stil upravljanja, koji je daleko ispod nivoa normalnog. Ali, ima Boga, izgleda, jer upravo ovih dana jedna od takvih firmi se raspada – izgubila je sve klijente, otpušta ljude, i dobro je da je tako. Slično se još nekima iz moje prošlosti desilo.

Moja greška, koju da nisam činio, današnje stresove bih lakše podneo, bila je što sam prihvatao samonametnutu ulogu Don Kihota.

I ako neki savet treba da vam dam, onda je to: ako već morate kidati živce, ako već morate doživljavati stresove, biti zabrinuti, pa možda ako već treba da vas drmne i infarkt, neka to bude zbog vašeg posla i dobrobiti vaše porodice a ne zbog tuđeg posla. To nije vredno.

Ovo vam kažem zato što čuvenu mudrost Dalaj Lame da se “ne treba ni zbog čega nervirati – ako možete da rešite problem rešite ga i nemojte se nervirati jer je rešiv a ako ne možete, nepotrebno se nervirate” ,  kao i veliki broj mudrosti teško je u realnom životu sprovesti.  Nerviraćete se, trpećete razne pritiske i stresove, to će uticati na vas i vaše zdravlje, ali ipak, par stvari vam mogu reći, kada nisam imao problema sa stresom:

– nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam aktivno i svakodnevno fizički vežbao,

– nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam se umereno i zdravo hranio,

Uz sve to, lakše ćete stres podneti ako:

– postoji još neko osim vas ko će od onoga šta radite imati koristi (deca, porodica),

– imate kraj sebe nekoga ko vas podržava i voli,

– ako znate da radite ispravnu i korisnu stvar.

Sve ostalo kao i izbor je na vama.

Stres je deo života i nije pitanje da li će ga biti, već kako ćete se sa njim nositi. Ako vas ponekad i nadmudri i savlada, pomoći će vam postojanje ova tri faktora koji olakšavaju borbu sa stresom, a kad opet stanete na noge, promenite nešto u svom životu, pre svega ove dve ključne stvari koje su preventiva stresa: fizičko vežbanje i zdrava ishrana.

Pišem ja, pišu i oni – čitaoci… :)

Najčitaniji tekst na ovom sajtu je “Osnovni principi vestine prodaje“, sa skoro 10.000 čitalaca. Za njim sledi tekst “63. padobranska“, a dalje tekstovi “Strategija prodaje 1“, “Strategija prodaje 2“, “Ima li leba od veba“, napisan nedavno, onda “Miris neba“-još jedan tekst o letenju, “Istočno do svih“, “Anatomija biznisa 3 – poslovna etika“, “Foul play“…

Ubedljivo dakle vode tekstovi o prodaji, letenju  i biznis etici. Očigledno ima dosta ljudi koji žele da nauče više o prodaji i koji ne smatraju da biznis i etika ne mogu da idu pod ruku, ili da mogu ali dok je biznis mali, a kad poraste onda “odraste” pa shvati da mu etika samo smeta. I to mi je drago.

Potrudiću se da ubuduće ovim temama koje vas, moje čitaoce najviše interesuju, pišem češće i da vam to bude od koristi.

Ponekad zahvaljujući tim tekstovima dobijem ponekog klijenta, a mnogo češće dobijem email u kome mi se čitaoci zahvaljuju.

Npr:

Počev od mog dobrog druga, Nece:

dobro me poznajes.radim neverovatno zajeban posao. nikakve slike ili price nemogu da docaraju tu ludnicu, na ivici zdrave pameti.
tako da mi tvoj blog bas fino dodje kao lepsi deo mene

 

Lijepi pozdrav Saša,

eto, pečem palačinke i čitam vašu stranicu, našla sam je nakon što sam uguglala riječi “kako postati uspješan komercijalista”

Nedavno sam dobila otkaz, nakon 23god.rada u banci i iskreno rečeno, laknulo mi je. Cijeli sam život radila posao koji me ne ispunjava. Naravno, puno sam tu i naučila i dobila, no to sad nije tako bitno. Voljela bi se posvetiti komercijali za naš obrt za proizvodnju kartonske ambalaže. Sve ok, više manje, dosta mi je toga jasno, ali, nesigurnost me “ubija”. Strah da ću nekome doći nuditi kartonsku ambalažu i da će me taj netko pitati nešto na što ja ne znam odgovoriti i da ću ispasti nesposobna, smiješna itd. Sve to ja bi “ukomponirala” i sa astrologijom kojom se bavim, dakle, multi aktivna
Moram priznati da sam upravo upisala ciljeve, kratkoročne i dugoročne i da ću se oko organizacije i planiranja svakodnevnice potruditi nakon što sam pročitala vaše savjete. Razveselila me vaša stranica, smatram da su savjeti korisni, praktični i zanimljivi.

Hvala i pozdrav iz Umaga,

 

Poštovani gospodine Jovanoviću (ili Saša; nekako osećam da mi ne biste zamerili i da Vam se tako obratim),
Javljam Vam se samo da bih Vam rekla da Vam se divim! Odgovor ne očekujem jer ste objasnili da ne odgovarate na poruke koje nisu u vezi sa poslom, ali sam, nakon čitanja Vašeg bloga, ipak poželela da Vam se obratim. Danas ljudi tako malo lepih reči upućuju jedni drugima!
Ja sam profesorica srpskog jezika, nažalost nezaposlena, i ne nameravam da se bavim prodajom, ali, čitajući Vaš tekst “Osnovni principi veštine prodaje” , setila sam se dana kada sam se njome bavila i pomislila da čitam svoj notes sa seminara na kojima sam bila dok sam radila kao prodavac kirbi aparata (rekorder meseca i najuspešniji prodavac na teritoriji jugoistočne Evrope), a, nakon samo mesec dana, i kao DPS menadžer u istoj firmi. Odustala sam od tog posla jer sam izgubila poverenje u nadređene, naročito u vezi sa isplatama provizija, koje su kasnile ili nisu ni bile isplaćene. Elem, htela sam da kažem da je za svakoga ko namerava da se bavi sličnim poslom zaista korisno da pročita Vaše tekstove i pohađa Vašu obuku jer sam se na sopstvenom primeru uverila da se prodaja zaista uči i da ko hoće da sluša iskusnije od sebe može zaista daleko da stigne. Sa druge strane, zadivila me je Vaša svestranost i široka lepeza interesovanja. Energija. Lepe reči. Misli. Pomislila sam: “O, dobro da ima i ovakvih ljudi! Pametnih, sposobnih, stabilnih, pozitivnih (mada ne volim tu reč, previše je moderna i eksploatisana).” Ne poznajem Vas, ali ste delovali na mene tako da ću odmah zapisati svoje ciljeve i već sutra krenuti u njihovo ostvarivanje. Podsetili ste me na to. Hvala.
Srdačan pozdrav

 

Postovani Sasa,
Bavim se tele-marketingom (home office varijanta) i naisla sam na Vas blog koji mi je dosta pomogao da shvatim prave principe prodaje. Bilo bi mi zadovoljstvo da postanem Vas prijatelj na Facebooku.

– Pomogao sam konkretnim savetima kako da poboljša svoj tele sales pitch. Nadam se da je bilo korisno 🙂

 

Vec neko vreme te imam na FB i pratim sve sto pises. Posebno je na mene ostavio utisak, tekst o tehnici prodaje a iz samog teksta najvise deo koji se tice organizacije vremena i planiranja. Interesuje me da li si to procitao u nekoj knjizi ili da li me mozes uputiti gde se moze procitati nesto vise o tome? Konkretno ja sam vlasnik softverske firme 7 godina i imam dosta iskustva u poslu ali vidim da i meni nedostaje bolja organizacija kako bih bio produktivniji, kako bih mogao da odvojim vise vremena za svoju porodicu i slobodno vreme. Siguran sam da i trenutno stanje mogu jos da popravim.
Svaka preporuka ce mi znaciti puno.

– Jedan od klijenta, pre nego je to postao.

Vau Tek sad vidim koji je Vaš blog. redovno ga pratim, odlične tekstove sam tamo pročitao.
Čast mi je.

– saznanje nakon fb upoznavanja 🙂

Nasla sam tvoj sajt kod drugarice pa sam citala i svidelo mi se sta pises, zato sam te pozvala za prijatelja…posebno mi se svidja sto si na par mesta citirao Adizesa, a o njemu sam mnogo slusala od profesora sa vise skole…
pazljivo citam sve sto napises….mada nisam jos sve procitala ali se nadam da hocu jer zaista mislim da ima sta da se nauci i da tera na razmisljanje……

Nedavno sam izgubio blog jer hosting provajder nije uspoe nakon pada servera da ga vrati iz backupa. pritekli su u pomoć moji čitaoci zahvaljujući kojima sam vratio kompletan sadržaj sajta:

Postovani,
Pratim Vas blog preko Google Readera, pa mi je tako dostupno dosta tekstova koji su nestali. Ako Vam nesto bude trebalo rado cu Vam poslati.
Pozdrav,

Zdravo!
Evo tekstova iz poslednjih mesec dana. Kazite ako treba jos neki, prosledicu Vam.

Cao Sasa,

video sam na FB da si pogubio pola bloga… (pratim Istoka, pa jedan komentar, drugi, treci da ne smaram) a uzasno sam hteo da procitam sta si napisao 🙂

Iskopao sam je u google cash-u…

Hvala vam svima! Potrudiću se da vas u narednom periodu pozitivno iznenadim.

Saša Jovanović

 

Marketing širom zatvorenih očiju…

Pojavi se danas, a to nije prvi put, “strašna fora”:

Spremili smo vam super foru!
1. Kopiraj tekst: Ti si moje @+[47802059961:0]
2. Obriši +
3. I podeli na zidu voljene osobe :)

Otkucate to i dobije vaša voljena osoba lepu poruku na svom zidu: ti si moje Medeno srce.

Medeno srce je inace jedan čokoladni brend a poruka je linkovana na njihovu FB stranu.

Po mom mišljenu ovo je vrlo blisko SPAM-u ili jednoj posebnoj vrsti SPAM-a: lančanom pismu. Naravno može se tvrditi da ovo nije email te onda nije SPAM, ali sam SPAM je odavno izašao iz okvira neželjenog email-a pa čak i elektronske pošte. Propisi danas zabranjuju čak i slanje direktne pošte na poštansku adresu primaoca ako ona nije tražena, kao i telefonski poziv.

Takođe, može se tumačiti da ako prijatelj prijatelju ovakvu poruku ostavi na njegov FB zid, to nije spam, jer to ne radi ni Activa ni Pionir proizvođač Medenog srca.

Što kažu, nije govno nego se pas posr’o.

Svet se kreće u smeru poštovanja dva pravila: dozvola i zabrana – ne smeš mi reklamirati ništa komercijalno ako ja nisam tražio da tu reklamu primim, i moraš prestati ako ja to zatražim. Granice realizacije postoje, pa tako nešto nije moguće u “broadcasting” i štampanim medijima izvesti, ali se u online medijima i telefonskoj/poštanskoj sferi sve više primenjuje.

Ja lično, kao neko iz sveta marketinga, obožavam iznenađenje i kad reklama nosi iznenađenje, ali takođe kao neko ko je u tome skoro 20 godina, kod nekih reklama imam osećaj gađenja. Ustvari kod sve većeg broja reklama i PR nastupa.

Primeri su Erste banka “jel i ti imaš svoj stan” i korišćenje dece i emocija dece na jedan neetičan način, pa ustupanje medijskog prostora projektima društvene odgovornosti od strane Komercijalne banke, koje samo po sebi je ok, ali ne ako se reklamira, po mišljenju većine blogera. Iako je bilo par blogera koje su branile banku one su ostale u manjini.

Tu je i FB strana “zaposlenost” koja se pojavila prošlog meseca na Fejsbuku. Kliknete i aplikacija pokaže koliko imate zaposlenih prijatelja. Sjajno! Divno! KORISNO! Oduševilo me je. A onda – razočarenje! Aplikacija kreira album u mom profilu i postavlja dve identične  slike na kojima taguje moje prijatelje i mene, o tome me ne obaveštava, ne traži dozvolu, ne obaveštava me koga će potpisati na slici- jednu stranku,  čime mi podmeće navodn o političko opredeljenja za tu stranku, i tek tada se vidi ko je vlasnik aplikacije: Srpska napredna stranka. Naravno, kad ste kliknuli na dugme da saznate koliko zaposlenih prijatelja imate niste znali da je iza te aplikacije SNS samo ste mogli da vidite ko je autor aplikacije. To ja zovem muljanje.

Iako nekoliko puta ispravljana aplikacija je “popila” toliko prijava fejsbuku da je blokirana od strane FB.

Otkud tolika potreba da se nešto prećuti?

Znate, postoji jedna omiljena poslovna veština u Srba. Zove se prejebotina. Ko će koga prejebati, ko će ispasti veći dasa, ma prosto živi nisu da ne urade “prejeb”. Jedna priča o srpskom gazdi koji je trgovao sa Engleskom, i dan danas se uči na britanskim poslovnim fakultetima kao primer nekorektnog ponašanja i mentalnog sklopa prosečnog srpskog “biznismena”: tokom XIX veka Englezi su kupovali od Srba šljive i srpske šljive odličnog kvaliteta naravno nalazile su na dobar prijem u Engleskoj. A onda je neki promućurni sprski gazda, rešio da uzme “preko ‘leba pogaču”. Posle dosta vagona šljiva isporučio je nekoliko sa šljivama odozgo a kamenjem na dnu. Koliko je Engleska posle toga kupovala šljiva od Srba? Nula kilograma.

Zbog toga ne volim ove reklame koje od celokupnog prostora koji stoji na raspolaganju koriste kao ivicu žileta tanku granicu između etičkog i neetičkog, između moralnog i nemoralnog i sve u uverenju “ma nije to protivno pravilima fejsbuka, ovoga ili onoga”. Vešti smo da ubedimo sebe da smo apsolutno najpametniji i da smo u pravu. Autor pomenute aplikacije zaposlenost tvrdio je da nisam u pravu,  da je aplikacija potpuno u skladu sa FB pravilima, ali je ipak ubrzano menjao pokusavajuci da je prilagodi FB pravilima. Kako vidimo ta aplikacija koja je “sasvim u skladu sa FB pravilima” je zabranjena upravo od strane FB. I ko je sad u pravu? Nadobudni i prepametni autor? Naravno, on je tada zvučao vrlo pametno.

I da se vratimo na Medeno srce. Zašto je ovo loša akcija, zašto je zovem običnom podvalom ili srpski “prejebotinom”? Zato što ti možda ne želiš da reklamiraš “medeno srce”. E tu je ta caka: ne može niko da te koristi da reklamiraš njegov proizvod ako te ne plaća ili ako ti sam to ne želiš besplatno.

Sve u svemu, sve te fore kao i podvaljivanje kamenja umesto šljiva kratkog su daha. Nema kvalitetne stvari koja je urađena preko noći pa tako i marketinški trikovi vrede koliko i druge prejebotine. Naravno, uvek će biti onih koji će moralnom ekvilibristikom opravdati svaki PR ili marketinški potez, ne kažu ljudi džabe – ako imaš trojicu stručnjaka imaćeš bar 4 različita mišljenja.

Ono što je žalosno je kreativni kolaps u kome se nalazi srpska kreativna siva masa. Atrofira jer teži laganim jeftinim rešenjima, kopiranju i podvalama.

Onda tome dodamo najavu 6 milijardi od Interneta u cilju promovisanja Intereneta. Dakle lažemo svesno da bi promovisali Internet. VAU! Pa hvalisanje da je spin o ulasku PayPalla doveo do promene propisa. Kako da ne – što je babi milo to joj se i snilo – te promene su bile u agendi Vlade 3 meseca pre početka spina o PayPallu – to se dragi moji zove “kićenje tuđim perjem”, ako želite da budete uljudni a ako vas to ne muči, onda se zove – laž.

Ma toliko toga se dešava u poslednjih godinu dana i toliko akcija sa lošim ukusom i mirisom ima da sam zaista ozbiljno zabrinut za kreativne potencijale u Srbiji. I toliko ima onih koji ismevaju bilo kakvo insistiranje na biznis etici ističući da etika i biznis nisu spojivi  (možda u njihovom etosu), i toliko onih koji svaku PRiliku koriste da PRomovišu kompaniju na najbolji način čak i ako to PRomovisanje znači PRovidno zaobilaženje istine ili PRivremeno obmanjivanje javnosti, a sve zarad PRofita.

Nedostatak biznis iskustva i biznis obrazovanja čiji je osnovni deo biznis etika i razumevanje kako biznis funkcioniše – ili mikro i makroekonomija, dovodi do toga da oglasnim i PR kampanjama upravljaju ljudi vični jeziku i da se prema njima odnose kao prema pisanju govora a ne kao prema biznisu. Onda je veoma lako zameniti teze i doći do zaključka da je sve dozvoljeno radi ostvarenja cilja – profita, kako oni vide cilj. Toliko poistovećuju biznis i profit,  banalizujuci ga do mere koju sami ne bi nikad trpeli da to neko drugi njima uradi. Uostalom neretko vidim da u istom danu kritikuju i opravdavaju gotovo iste stvari. Naravno, ne potpuno iste, jednom je recimo politika drugi put firme, ali, nije govno nego se pas usr’o.

A, pitam ja vas, koliko je kilograma salate, krompira, nafte, ma bilo čega, eksera, svojim rukama prodao ijedan od tih današnjih menadžera? Koliko su novca držali u rukama, zarađenih svojim rukama a ne u ime tuđe velike firme. I koliko su firmi imali? Da li su ikad bankrotirali i ponovo počeli od nule? Strongman u svom tekstu piše o 80-godišnjem milioneru koji je 5 puta bankrotirao pre nego što je uspeo. I Edison je bankrotirao 5 puta, Rokfeler par puta, Donald Tramp takođe. Ali taman posla da se to desi nekom našem menadžeru. Oni su uvek najpametniji, uvek znaju kako da izvrdaju zakon, pravila i kako da naprave “prejebotinu” a onda da je opravdaju biranim rečima.

I da vas ubede da to što se vama čini da smrdi, ustvari ne smrdi. To samo vi mislite da smrdi.

Nije govno nego se pas posr’o.

Gospodo marketari, advertajzeri i pr-ovci, ako vam je profit jedini cilj, uskliknite s ljubavlju “hajl Gebels”. Živeli!

 

I lud i zbunjen…

Kada se u razmaku od dva dana najave dva različita nacrta zakona gde po jednom deca mogu da ne idu u osnovnu školu već mogu da uče kući, i drugi, po kome će osim osnovnog i srednje obrazovanje biti obavezno, počinjete da se pitate po onoj narodnoj “jebe lud zbunjenog”, ko je ovde lud a ko zbunjen.

Onda brzo shvatite da je moguće biti i lud i zbunjen. I duplo jeban.

Vest o Zakonu 1

Vest o Zakonu 2

A sve te neznalice – mi plaćamo!

Sramota je ne ustati – Strongman

To je bilo, čini mi se, početkom ili sredinom 2000-ih. Krupan momak koji je u park Sv. Save dolazio svojim Harlijem uredno mi se i učtivo javljao u prolazu: “Zdravo Sale”. Uvek bih mu odgovorio, jer, zaista neučtivo je ne odgovoriti nekome ko je za glavu viši i duplo teži. Ne da sam se plašio, “lud” sam po prirodi, ali respect, brate… :))) Znao sam za njega, tek sam kasnije čuo da ga zovu Strongman, i da je VIP bloger na B92 (Za B92 sam znao ali šta su to blogeri, hmmm? ), ali sam više puta gledao na TV-u kako vuče kamione, autobuse, ma da to je on, Milan “Životinja”, jedino sam ga pod tim nadimkom znao.

Ja sam bio miran momak, nisam ulazio u frke, kad bi se i desile obično bi druga strana odustala pre fizičkog obračuna, što zbog mog ludog hladnog stava, što zbog jezika koji pokazuje da njegov vlasnik nije baš uplašen, ali ipak znam da sam nekim balavcima podelio par aplauza, a on je tako lepo odgovarao tom uzrastu… Đavo će ga znati, nisam valjda njega “vaspitavao”? Pitam mog pok. brata, Cvrleta, ko je bre taj momak, odakle on mene zna?

Kaže mi brat: “Pa Milanče bre, Životinja, kako ga ne znaš?”.

– “Ne znam, Cvrle, ne jebi me, reci mi  ko je”, i ispričam mu za moju sumnju (jer jedan od tih nekadašnjih malih koje sam vaspitavao kao da je u zemlju propao)

Smeje se Cvrle, kaže: “ma nije, nije on ovde stanovao, on je tamo kod Učitelj Tasine škole stanovao, kako ga ne znaš, igrao je košarku… kako ne znaš?”

I tako, saznao sam najvažnije – da on nije onaj koga sam vaspitavao i koji je nestao bez traga 🙂 Uglavnom, Milan je sjajan lik, čije tekstove sa zadovoljstvom čitam, nedavno je objavio izuzetan tekst “Twitter osvaja Srbiju“, koji preporučujem svakome da pročita, a ovaj tekst koji sledi, napisao je posle neuspeha na svetskom prvenstvu u Irskoj, pre neki dan. Tekst odiše optimizmom i kroz ličnu dramu i brobu sa svojim demonima i sumnjama otkriva nam tajnu svakog uspeha: “nikad se ne predati”.

A meni posebno drag detalj iz njegove biografije je da je bio body guard jednom od mojih omiljenih glumaca – Mikiju Rurkiju.

—————

Kao što sam najavio otišao sam u Irsku na svetsko prvenstvo u pauerliftingu. I kako je bilo? Pa bulja. Loše. Pošto sebe ne doživljavam kao sportistu sa motom “važno je učestvovati” već smatram da je pobeda jedino i suština bavljenja sportim ne mogu da budem srećan samo zato što sam uspeo da viziram pasoš, odem u Irsku, uzmem sobu i nađem gde se uključuje grejanje. Ono jeste da imam običaj da kažem da je “poraz samo međustanica na putu do pobede” ali mi ne pije vodu. Jebeš takmičenje bez pobede ili barem medalje. A ja ostao bez plasmana. Povredio sam se na prvom pokušaju čučnja RAW ili ti na srpskpom bez opreme, na težini koju mogu barem 5-6 puta da podignem. Lagano sam uzeo sa stalka tih 310 kg, skoro sasvim ležerno, ili barem bez opterećenja sam se spustio u čučanj, ali kako mi se čini dok gledam snimak, malo sam bio uvrnut u desnu stranu sa sve tegom. Pokazalo se da telo intuitivno brani deo koji je pred otkazom. Lagano sam se dobacio do dubine u čučnju koja garantuje bele zastavice od sve trojice sudija i u ustajanju je zabolelo. Pri tom sam jasno čuo zvuk “pap”. Oštar bol u zadnjoj loži buta malo prema unutra i čudan zvuk “ispod haube” su me naterali da momentalno zbacim teg sa sebe, pri tom povredivši jednog od petorice momaka koji se brinu za moju bezbednoct. Jebi ga žao mi je momka ali jednostavno sam odreagovao instiktivno. Pucalo je i ranije pa znam, podmukla zajebana povreda koja će me udaljiti barem 6 nedelja iz teretane a vežbe koje natežu taj deo tela neću moći da radim dva meseca minimum.

Jebeš to. Bol i povreda mi nisu neki problem o kome bih razmišljao i trošio energiju. Bol dođe i ode, a u mojim godinama je nepristojno nemati barem dve hronične povrede. Znam, kidanje kože na dlanu me košta 10 dana pauze, bol u leđima od 2 do 4 nedelje mirovanja pa lagani trening, istegnuće grudnog mišića 3 a bol u ramenu 4 nedelje pit stopa. Bol samo konstatujem i stvarno nemam problem s tim. Ali gubitak gotovo izvesnog prvog mesta. To me boli. Nije ovo košarka pa ako ove subote podbacim imam šansu iduće. Ja ću morati da čekam 52 nedelje do sledećeg svetskog. Da budem iskren, i pored mnogo prijatelja iz raznih delova sveta, srpsko-crnogorske četvorke na čelu sa Radetom Savićem ja sam naredna tri dana svog boravka u Limeriku proveo u sobi spuštenih roletni sa ledom na unutrašnjoj strani butine. Da budem iskren nisam sam se tuširao, pravo zube niti presvlačio. Čitao sam neke dve knjige i ždrao se. Jebem li ga ako to nije depresija. Ne radi se tu više o jednom takmičenju i godinu dana pauze. Palo mi je napamet da sam ostario. Vreme za groblje slonova. Ono što slonovi kad nanjuše svoju smrt sami odlaze na mesto gde umiru. Vreme da sazovem pres konferenciju i kažem “ljudi da se ne lažemo, meni je skoro 42 godine i jače.

Čekaj bre! Nisam li ja onaj Strongman što kaže da je život raskrsnica gde nema levo i desno, već samo napred i nazad. Pa ako ne ideš napred ti ti deš nazad. Nisam li ja pričao da pobednik trenira a gubitnik nađe hiljade opravdanje? I šta ću ja koj moj da radim kao sportski penzioner?

Sedim ja tako u sobi, da prostite u iscepanim gaćama marke “treći dan” gledam se u ogledalu. Zavese spuštene a sa kompjutera… Ni neću da vam kažem koja depresivna muzika. Gleda me zadrigli neobrijani tip u ogledalu. I jasno mi je. Ja ne želim da budem on. Jebote ja ne želim da budem arhiviran kao sportista. A povrede? Ma jebale me povrede. Što reče u filmu “Predator” onaj baja kad su ga obavestili da je ranjen: “Nemam vremena da krvarim i budem ranjen”.

Usledio je trostruku “Š”. Šejv, šaur i šit, nova postavka gaće-majica-čarape sa sve farmericama i pravac u hol hotela. Ono kao kad kukavica ide noću kroz groblje pa peva glasno da otera strah. E sa tom odlučnošću ja dođem do sale u kojoj se odvija takmčenje baš u trenutku kada Julija radi čučanj. Znam da nikom ime Julija ništa ne znači a siguran sam da velikom delu publike ni naziv discipline “čučanj” ne pali mentalnu sličicu no pratite radnju. Priča ima smisla. Julija je jedna lepa žena od negde Neka Češka, Finska. Zaboravio sam. Izgleda malkice ali malkice čvršće od prosečne građe, kao neka dobro držeća četrdesetogodišnjakinja sa 4 kila viška. Završava Julija čučanj i dok ja brojim ploče na šipki sa kojom je ustala plavooka sportistkinja svetskog ranga od oficijelnog spikera saznajem da je upravo gospođa od 57 godina (da da pedeset sedam joj je godina) čučnula sa 225 kilograma. Mama dece koja imaju 30 godina se takmiči i diše za vratom devojkama i po 25 godina mlađim od nje.

A ja kukam. Nisu mi dali cuclu i neću da se igram. Sedim u sobi i pišem sportski testament.

Još jedne stvari sam se setio. Nakon Svetskog prvenstva u Finskoj gde sam za dlaku izgubio treće mesto, u povratku, na Vanta aerodrmu se zapričam sa jednim starijim gospodinom u majici sa, powerlifterima bilo gde na svetu, repoznatljivim simbolima. Na žalost nisam imao prilike da gledam nastup gospodina iz Kanade, jer je radio čučanj, benč pres i mrtvo dizanje dan pre ne go sam ja došao u Helsinki ali sam bio skroz impresioniran informaciom da je deda sada milioner i ako je imao tri bankrota u svom životu i da religiozno trenira sport sa tegovima.

“Prvi put sam bankrotirao 1940. godine sa osamnaest godina”

Čekaj malo ako si imao pre milion godina osamnaest koliko sada imaš? Tako je. Njegova ekselencija sportski duh, gospodin David Gelman i ako rođen 1922. godine u godini kada puni 80 takmičio se na svetskom prvenstvu u… U čemu? U jebenom powerliftingu. Haard kor dizanje tegova, da hard kor više od toga ne može biti.

A mene boli nogica i spremam se za penziju. Može ali kad umrem. Zvanično najavljujem povlačenje iz sporta ali samo posthumno. Pre toga nema šanse da odustanem. Držite me za reč. Evo gledam na netu već maja je Evropsko u Mariboru i do tada ubau pozdrau.

Kako prepoznati Crnog labuda?

Prelepe bele ptice koje plene svojom elegancijom, dugim savitljivim vratom, velikih krila, koje podjednako dobro lete kao što plivaju, i koje uvek idu u paru, mužjak i ženka, i krase parkove, i obale velikih reka poput Dunava. Labudovi.

Da li ste ikada videli crni primerak ovih divnih ptica? Verovatno nikad.

Hiljadama godina labudovi su bili beli, a onda je otkrivena Australija i prastara istina se srušila, pojavom jedne “ružne” crne ptice, koja menja sve istine o njima koje su do tada bile poznate.

Crni labud je tako postao metafora za neočekivane događaje, koji imaju dramatične ili snažne posledice i čija pojava nije mogla biti predviđena, ali posle nekog vremena za nju se nađe razumno objašnjenje koje upravo pokazuje da je tako nešto moglo i biti očekivano.

Ostavimo sada po strani “Crne labudove” koji su doneli dramatične negativne posledice – ratove, rušenje kula bliznakinja, svetsku ekonomsku krizu, i obratimo pažnju na one pozitivne “Crne labudove”.

Na svetskom nivou to je bio Google, pa i Twitter, Macintosh… Njihovu pojavu bilo je nemoguće predvideti. Macintosh je doneo kvantni skok u poimanju šta treba da predstavlja i kako da izgleda lični kompjuter, do pojave Google-a ko je još mogao i pomisliti da će se pojaviti neki bolji pretraživač, uz to prilično jednostavno dizajniran, ružan. Kada je Twitter stupio na scenu, MySpace, Orkut i Facebook su vodili bitku za prvu društvenu mrežu – i nikome ni na kraj pameti nije bilo da će neko pomisliti da poveže kratku formu SMS-a i Internet, da oblikuje mrežu na kojoj je moguće pisati poruke od max 140 znaka. Govorilo se pre toga o mikroformatima, ali samo to – govorilo se.

Primera Crnih labudova ima i više nego što na prvi pogled to izgleda: to su sve one situacije gde nas stvarnost uveri da su naša očekivanja i predviđanja nedorasla maštovitosti Tvorca i tvoraca novih Stvari, jer jednostavno nismo naučili računati i na nezamislivo, ili barem imati svest o našoj mizernoj moći predviđanja.

Autor ove teorije, Nassim Taleb godinama je proučavao kako se zavaravamo misleći da znamo više nego što zapravo znamo, verujemo da razumemo svet koji smo stvorili a ustvari je suprotno – ne razumemo ga. Svet više nije spor i predvidljiv, više ne stanujemo u Mediokristanu, sa neočekivanim pojavama u Eks-tremistanu (kako naziva današnji svet) stvari su takve da ih ne možemo precizno matematički objasniti, da stare teorije i paradigme više ne važe, bankari i statističari su najmanje u pravu, pobednik uzima sve, a iznenadne promene dramatično utiču na živote ogromnog broja ljudi. I to su Crni labudovi. Nije ih lako predvideti, ali nije niti sasvim nemoguće.

Kakve su posledice ovde teorije na naše bitisanje i aktivnosti? Na nivou onoga šta možemo učiniti u svom životu? Osim što treba da odbacimo neprikosnovenost autoriteta i slepo verovanje njima, jer su i autoriteti danas nestabilni i promenljivi?

Npr, možda je upravo neko do vas, imao nesvakidašnju ideju, i što je više o njoj razmišljao i upoređivao je sa postojećom stvarnošću, sve je manje izgledala realna, i ne baš toliko nesvakidašnja, a onda su došle konsultacije sa pametnim ljudima kojima verujete (autoritetima), koje su dodatno poduprle to uverenje da je to pogrešan put. Da li je baš tako?

Šta ako je taj Neko, jednostavno nije prepoznao mladunče crnog labuda i mislio da je to samo još jedan običan, već viđeni, beli labud?

Naime, kada bi imali priliku da vidite mladuče crnog i mladunče belog labuda zajedno, teško da bi ste ih razlikovali: oba su siva sa crnim kljunom. Tek kad odrastu dobijaju boju perja svojih roditelja odnosno vrste – crnu ili belu.

Kada sledeći put odbacite neku ideju, svoju ili tuđu, samo zato što je to nemoguće, jer to niko nije uspeo da uradi, ili se to “tako ne radi”,  ili liči na nešto šta već postoji, kada samouvereno donosite ovakve zaključke i predviđanja, na osnovu svog znanja i iskustva, setite se da ne postoji način da na prvi pogled razlikujete da li će od sivog pileta izrasti običan, beli labud, ili Crni labud.

Crni labudovi su oko nas, često i kad se rode, ne znamo da li su bolji, ali svakako – jesu drugačiji. Obično ih nećete primetiti, a kad vas njihova pojava iznenadi, čak i kad još uvek niste uvereni da li je to crni labud ili ste samo pogrešili u proceni, pomno ih pratite – još nešto neočekivano će se već desiti.

 

Kako možeš uspeti ako si ispod proseka?

Neke stvari jednostavno dobiješ rođenjem. I tu ne možeš ništa. Ne možeš postati mnogo inteligentniji nego što ti geni kažu, ne možeš biti visok dva metra ako ti geni kažu “metar i po”, ne možeš uložiti u biznis ako nemaš, ne možeš poslovati nečim šta je svuda legalno ako tu gde živiš nije, ne možeš se tući sa troduplo većim od sebe i pobediti ga, ne možeš motkom na pušku, “ne može šut sa rogatim” – kaže narod, ne možeš jednostavno protiv svoje prirode, okruženja, porodičnih prilika, rase, državnog uređenja, ne možeš.

I to je tačno.

Ako želiš tako da posmatraš stvari. Ako se miriš sa onim šta si rođenjem, vaspitanjem i odrastanjem dobio. Ako se miriš – puko si.

Jesi li čuo za Holandiju? Uglavnom je ispod nivoa mora. A nemaju poplave.

Jesi li čuo za Vijetnam? Amerikanci su bili mnogo moćniji od njih. Nisu ih uspeli pokoriti.

Jesi li čuo za Deni de Vita? Visok je metar i po a holivudska zvezda je.

Jesi li čuo za Napoleona? Bio je visok kao Deni de Vito a osvojio je pola sveta.

Jesi li čuo za Mihaila Pupina? Odrastao je kao čobanin, a postao svetski naučnik.

Jesi li čuo za Stivena Hokinga? Boluje od vrlo progresivne neuromotoričke bolesti, ne može da se kreće ni da govori. A stvorio je teorije koje objašnjavaju postanak svemira i crne rupe.

Jesi li čuo da su mnogi klinci koji su bolovali do astme a osvajali su olimpijske medalje. Andrija Prlainović nam je doneo olimpijske medalje u vaterpolu.

Jesi li čuo da astmu ima Dejvid Bekam, Paul Skols igrač Mančester Junajteda, da su je imali i  Kristofer Riv (Supermen), Betoven, Če Gevara, Liza Mineli, Elizabet Tejlor, američki predsednici: Teodor Ruzvelt, Vudrou Vilson, Džon F. Kenedi, itd itd…

Jesi li čuo da je Betoven, dok je pisao 5. simfoniju “Kad sudbina zakuca” ili “Sudbinska simfonija”, dugovao toliko mnogo za stanarinu da mu je stanodavac pretio da će ga izbaciti… završio je, naravno. Imao je i bipolarni poremećaj i gubio sluh dok ga nije potpuno izgubio. I obogatio se komponujući.

Jesi li čuo za ljude koji uspešno rade, a imaju dijabetes, ne rade im bubrezi, idu na dijalizu, nemaju nogu a plešu, nemaju obe noge a trče na Olimpijadi…

Da li si čuo za Hari Potera? A znaš li da je autorka Hari Potera J.K. Rowling bila gotovo bez novca posle razvoda, živela od socijalne pomoći a u školi je bila vrlo loša. Danas saga o Hariju Poteru vredi 10.000.000.000 US dolara!

Znaš li koliko puta je bankrotirao Edison, Rokfeler, koliko puta su odbijeni Stiv Džobs, Mark Tven, Čarli Čaplin…

Šta je onda tvoje opravdanje da ne pokušavaš i dalje?

Život je put sa mnogo izbora. Svakog dana ih činiš. Jedan od izbora je i odustajanje. Neke život uskrati za dobar start, a oni ipak stignu na cilj. Neki stignu prvi na cilj. Neki stižu uvek prvi na cilj. Uprkos lošem startu.

Kad sudbina zakuca, možda je vreme da joj ne otvoriš vrata i teraš inat. Šta ti misliš?

U ovom tekstu nema linkova, ako te interesuje naći ćeš informacije o ovim ljudima.

Potraga za srpskom Silikonskom dolinom

Pre tridesetak godina na ulazu u Niš pisalo je “dobro došli u grad elektronike”. U to vreme Elektronska industrija je držala korak sa svetom, Honeywall je otovrio fabriku u Nišu, vojska se snabdevala vojnom optikom i elektronikom iz Ei Sova, a Elektronski fakultet u Nišu stvarao je možda najbolje kadrove u oblasti elektronike. Ujedno to je bio jedini Elektronski fakultet u tadašnjoj SFRJ, ustanova koja sada slavi 50 godina postojanja. Razlika nije bila samo u imenu već i u težištu u edukaciji. Meni je tada sve bilo novo i fantastično ali se nekih stvari ipak sećam, a one su išle u korak sa vremenom.

Druga svetla tačka bio je institut “Mihajlo Pupin” gde je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina zahvaljujući dr Miomiru Vukobratoviću – napravljen je prvi egzoskelet i osmišljen teorijski koncept zahvaljujući kome danas postoje humanoidni roboti koji umeju da hodaju, trče  ili se kreću uz stepenice. Naime, tada, u okviru takozvane Beogradske škole robotike, 1969. godine dr Miomir Vukobratović je objavio tezu koja je postala svetski poznata kao “Tačka nula momenta”.

Tačka nula momenta je teorijski model kretanja humanoidnog robota koji mu omogućava da ostane u ravnoteži prilikom kretanja, iako na njega deluju brojne sile koje ga teraju da padne, i na ovom modelu se i danas zasniva kretanje svih vrsta humanoidnih robota. U to vreme nigde u svet u nije postojao robot koji je mogao da hoda. Posle su usledili “Star Wars” i androidi su kroz filmsku industriju ušli u našu svest, a zahvaljujući Guglu jedan operativni sistem nazvan android danas pokreće najveći broj smartfona.

Kako se sve to završilo, sada svi dobro znamo, i ma koliko bilo sada opravdano kritikovati tadašnje pokušaje proizvodnje domaćih računara, jedno je nesporno: postojao je entuzijazam da se stvori domaći proizvod a ne da se sklopi od uvezenih i tada na lošem glasu “žutih” komponenti. Raspad države, ratovi, hiperinflacija, doveli su do odlaska iz zemlje ogromnog broja mladih i pametnih ljudi. Oni koji su ostali, ili su prekasno rođeni, ili nisu mogli otići ili su verovali da će ovde biti bolje ili su jednostavno želeli da baš ovde nešto dobro urade.

Entuzijazam se iz velikih državnih, ustvari “društvenih” fabrika preselio u male oaze koje čine po nekoliko pojedinaca sa idejama i energijom. U to ne ubrajam one koji se bave presipanjem iz šupljeg u prazno od konferencije do konferencije, teoretisanjem na srpskom o onome šta su čitali na engleskom, niti pojedince i firme čiji poslovi, ili Internet poslovi donose korist samo njima lično. Osim njih postoji manji broj onih koji su i dalje u Srbiji i stvaraju nešto šta se kupuje i u svetu, bilo da je to softver ili čak roboti, kakve pravi jedna fabrika u Platičevu.

 Da li će te oaze ostati samo ostrva života u pustinji osrednjosti ili će doći do koncentracije znanja? Gde će se ona desiti? Nakon što se sve šta vredi počelo seliti ka finansijskom centru Srbije, Beogradu, bilo je očekivano da se ta koncentracija znanja i inventivnosti pojavi u Beogradu. To se očigledno nije desilo. Beograd voli brz obrt novca.  Neko vreme mi se činilo da će to biti Novi Sad, gde sam video neverovatnu koncentraciju programera i za naše uslove ogromne firme sa nekoliko stotina programera.  Ni to se nije desilo. Ispostavilo se da su to uglavnom outsourcing firme. Novi Sad ne voli da rizikuje. U ovom trenutku teško je predvideti gde može doći do koncentracije znanja, kreativnosti i inovativnosti. Još je teže uočiti svetski vrednu ideju. Malodušnost i apatija zahvatile su i znanje, inovativnost i kreativnost, i ona propada u trci sa egzistencionalnim problemima. Neretko možete čuti kako neko ubeđuje druge da je inovacija ustvari samo malo bolje modifikovanje neke postojeće ideje. Možda za njih, ali ustvari to nije ništa drugo do običnog opravdavanja za nedostatak istinske inovativnosti.

Na državu se naravno ne valja oslanjati. Od silnih tehnoloških parkova koji su najavljivani ni traga ni glasa, nestali su i pre nego su nastali, i poslednja nada je privatna inicijativa. Od banaka i privatnih “lovatora” teško da će neko sa dobrom idejom dobiti podršku, za strance smo i dalje atraktivni i nekih investicija je već i bilo.

Ali, osnovno pitanje, gde će se i da li će se pojaviti u Srbiji nova “Silikonska dolina”, ostaje bez odgovora. Možda je trenutak da se ideje udružuju bez čekanja na državu da stvori pozitivno i stimulativno okruženje, bez čekanja na ljude sa novcem da prepoznaju šanse u inovacijama, i da ljudi sa idejama sami stvore novu Silikonsku dolinu, virtuelno povezanu, zašto da ne, Srbija je mala zemlja? Jer, ako mi  ovde prestanemo da smišljamo nove ideje, i postanemo samo imitatori već viđenog, što smo sada, samo ćemo postati još veća rupa sa amputiranom kreativnošću.

Ako imate ideje, verujete da su bolje nego išta šta postoji, strast da ih ostvarite ili jednostavno želite da učestvujete u timovima koji će ovakve ideje realizovati – javite se.  Ostavite komentar. To je dovoljno za kontakt.

 

 

 

Kako krizu pretvoriti u muzu?

 

Toliko se mnogo poslednjih godina govori o krizi da sam već zaboravio kad je to i počelo. Uglavnom, majstorstvo političara širom sveta uverilo nas je u jedno: oni se u krizi bogate a narod postaje siromašniji.

Posao se usporio. Ljudi se ili plaše da troše ili jednostavno zaista nemaju para.

Kad nema krize svako može da prodaje. To je lako. To ume i moja baba. Ali kad je kriza, a ova kriza neće tek tako prestati, onda prodavati mogu samo oni koji znaju kako.  A to se uči, sa time se ljudi ne rađaju. A svi moraju nešto prodavati.

Kako da  vi postanete jedan od onih kojima kriza neće biti izgovor već inspiracija i koji će u krizi postati uspešniji i bogatiji umesto da propadnete? Kriza ide na ruku hrabrima. Dok je većina zauzeta samosažaljivanjem i strahom za opstanak zbog krize oni koji tada ulažu u sebe umesto da očajavaju i koji još više tada pokušavaju pretećiće svoje razmažene i plačljive konkurente.

Na ovom blogu ima mnogo saveta o organizaciji posla, razlozima zašto posao ne ide kako želite, zamkama zdravorazumskog razmišljanja u biznisu i prodaji. Svi oni proistekli su iz preko 20 godina učenja iz knjiga, od uspešnih ljudi, na svojim greškama i na svojim uspesima. Učenje na svom iskustvu je najtemeljnije i najskuplje.

Ono šta je sigurno je da nema besplatnog ručka i da nećete postati bolji zato što će vas neko nagraditi jer ste dobar čovek, već ćete morati da svoj boljitak platite investicijom u sebe, svoje znanje, svoje zdravlje, svoj posao i ograničenim resursima koje ćete trošiti: energiju, vreme, novac.

Od 22. novembra počinju otvoreni treninzi Svet prodaje tokom kojih možete naučiti mnogo o prodaji, preskačući nepotrebno teoretisanje. Razgovaraćemo o temeljima na kojima počiva prodaja, povezati naizgled nepovezane stvari u jedinstvenu sliku, otkriću vam jednostavne tehnike za povećanje efikasnosti u prodaji a koje retko ko primenjuje, učićemo iz video primera kako ne treba raditi, simuliraćemo prodaju, opisivanje proizvoda, a kad sve to završite – sledećih 30 dana ja ću biti onaj sa kojim ćete se čuti telefonom više nego sa suprugom, majkom, ocem, bratom, šefom, jer ćemo u tih 30 dana izbrustiti korak po korak vaš stil prodaje.

Treninzi počinju 22.11. u Regionalnoj privrednoj komori Novi Sad i traju tri dana. Sledeći ciklus treninga biće održan u Beogradu, a zatim u Nišu.

Znate li da većina prodavaca pokušava da konja natera do reke da pije umesto da utiče na to da konj ožedni?

Znate li da samo 5% prodavaca ume da sluša?

Znate li da 62% prodavaca nikad i ne pokuša da zaključi prodaju?

Znate li da 86% prodavaca uopšte ne razume kupca?

Znate li da 99% prodavaca nema cilj?

Znate li da 95% prodavaca smara?

Ako ste muškarac, pokušajte da osvojite damu sa slike na početku posta tako što je nećete slušati, nećete pokušati, ne razumete je o čemu vam govori, i smarate je, a uz sve to i niste sigurni da želite da je osvojite? Ako ste žena – da li bi ikad trpele pored sebe takvog smora? Zašto bi u prodaji bilo drugačije?

Za one kojima je Novi Sad blizu ili žive u Novom Sadu ovo je prilika da promene svoj stil prodaje. Svi prodajemo nešto. Kliknite ovde i upoznajte se sa programom, cenom i kontaktirajte na vreme Privrednu komoru. Prijave su moguće do petka 18.11.2011. Ne čekajte poslednji dan.

Da, trening nije besplatan. Košta. Jedna od stvari koje odlikuju pobednike  je da oni nalaze način a ne opravdanja. I ovaj trening je investicija i nije za svakoga.

Ovo što sledi, nije prodavac… Sir Oliver je tu samo da vas nasmeje! Vidimo se na treningu!

Ima li ‘leba od Veba?

Pročitah malopre kratak ali odličan članak Dragana Varagića: “Da li ima posla od Interneta“.

Ispričaću vam svoje iskustvo. Sličan odgovor sam mnogima i ja dao: “otvori blog” i uglavnom je sledeće pitanje bilo “kako da naplatim”. Odgovor je – nikako. Pisanje bloga je ulaganje u sebe. Način da se izdvojite iz mase i da vas prepoznaju.

Ali da li je vredno, da li ima leba od Veba? Ja lično znam desetine ljudi koji žive od tog Interneta šta god on bio. Svi su, manje više počeli na isti način: ništa nisu znali, bili su duduci za Internet posao, učili na greškama, razmenjivali znanje, štošta odradili “za slavu” jedva ponešto naplatili, sigurno ih je kao i sve poneko i prevario i ostavio bez honorara, neki su se svetili i obarali ili kvarili sajt ili kampanju koji su radili, sve dok na kraju nisu počeli da cene sebe.

Ceni sebe i drugi će te ceniti. Tačno! Ako radiš za malo novca ne možeš napredovati. Ako radiš za slavu, nećeš moći dugo da izdržiš.

Kako sam ja počeo i da li je vredelo?

Počeo sam Veb poslovima da se bavim od 1996. godine. Nisam ništa znao o tome, imao sam urađene dve tri html vrlo ružne strane na svom kompjuteru, i dobio ponudu da uradim sajt za drugog niškog provajdera BankerInter.net. Prihvatio sam i kako je to bio prvi posao prihvatio i plaćanje u internet satima! Dakle, radio sam, a onda promovisao Internet i prodavao Internet sate BankerInter.Net-a. Sve u svemu napravio sam HTML sajt sa par CGI skripti od ukupno 380 strana i skoro 1000 slika, pratio evropsko prvenstvo u košarci po celu noć unoseći rezultate u te strane i odmah ih postavljajući na server. Nisam loše prošao. Te godine 4000 DEM pa i u Internet satima je bila dobra cifra. Posle toga sam uradio sajt za trećeg niškog provajdera Pogled.net, za slavu.

Par godina kasnije već sam imao 30-ak sajtova, sve HTML, a onda je došao rat 1999. i kako nisam bio mobilisan vreme između bombardovanja sam provodio popunjavajući antiratni sajt rat.pogled.net. Opet nekih 300 strana sa savetima za sve i svašta šta u tom ratnom haosu može koristiti ali i sa savetima kako komunicirati sa inostranim novinarima, sa imenicima političara i novinara koje je samo trebalo preuzeti sa sajta i odmah koristiti – to su bili adresari u formatu u kome ih email program odmah prepoznaje kao adresar.

Nakon toga sam dobio posao u Activemedia i sam nekako naučio ASP, mada ništa ja tu nisam razumeo kako to funkcioniše, ali mnogo probe i grešaka i retka literatura su, uz upornost, urodile plodom. Sećam se kad smo ubrzo potom dobili poziv direktora iz Austrije: “jel znate možda taj neki pehape i majeskuel? Traže nam da napravimo oglasni sajt u tome!”. Znamo! Nismo znali ali smo obećali da ćemo za 20 dana završiti sajt. I završili smo. Za dve godine izašao sam i Activemedia sa još 70 Veb sajtova u referentnoj listi.

I tako dalje.  Za ovih 15 godina savladao sam mnogo tehnologija i gotovo da nema stvari koju nisam programirao. Iz inata sam za tri dana napisao šop sistem koji je doneo firmi dosta novaca. Svoj cms, forum itd. Zajedno sa ortakom dobio sam od zadovoljnih amera ugovor na 150.000 USD.  Itd, itd… Stasao sam do tog nivoa da me ljudi pitaju za savet, da me plaćaju za savete kako da rade, ne samo na Internetu.

Stalno sam se suočavao sa dilemom koliko naplatiti. I nekako sam uspevao da dobro naplatim. Naplaćivao sam sajtove od 50 DEM do 10.000 EUR, bez posebnog pravila. Po osećaju. Muku sam mučio sa našima iz dijaspore. Uglavnom su bili gori od stranaca i želeli da nas iscede, a kad tražiš da te normalno plate čudili se, jer zaboga oni “znaju kolike su plate u Srbiji, treba da budeš srećan sa onim šta ti nude, ej pa to je pola plate u Srbiji”. Treba to izdržati i držati do sebe.

I svih tih 15 godina samo sam 3 godine radio u drugim firmama a samo 2 godine sam se bavio drugim poslovima a ne Vebom. Od tog novca živeo sam ja, moja porodica, pa najpre jedno posle dvoje dece. Sve vreme sam plaćao i stan. I niko živ mi nije pomagao, uglavnom su se grebali. bavljenje Vebom i neprekidno učenje mi je donelo iskustva i dobro plaćene poslove: poslednjih 5 godina radio sam kao projektni menadžer, direktor marketinga, direktor razvoja poslovanja i konsultant. Sada imam svoju firmu Adbuka. Moglo je i brže. Ali nisam uvek znao šta tačno želim, a i bilo je dosta onih koji su išli đonom na mene a ja nisam hteo da pravim faule.

Ukratko, moguće je.

Ali šta treba znati?

1. Morate početi. Veb nije nešto šta se uči iz knjiga. Dok pročitate knjigu već posedujete zastarelo znanje. Veb je dinamičan i najviše ćete naučiti radeći i razmenjujući znanje sa drugima.

2. Da, pišite blog. O bilo čemu. Postoji nešto šta vas interesuje, o tome pišite. Nemojte odmah ići na to da budete broj 1 na Veb nebu. Ako vredite postaćete, ako ne postanete ipak ćete vredeti.

3. Ako imate firmu i imate sajt firme koji predstavlja ono šta firma radi a baš niste zadovoljni – obrišite ga. Briga nekog za to šta vi radite. Napravite sajt iznova i sada neka se bavi oblašću u kojoj posluje ta firma. Ako pišete ono šta interesuje celu branšu, vaš sajt će čitati i konkurencija. Pa ima li šta srcu draže od toga? 🙂

4. Otvorite naloge na XING, LinkedIn, Twitteru, Facebook i koristite ih. Nađite ljude koji misle slično kao i vi.

5. Cenite svoj rad. Naplatite ga dovoljno da možete živeti od toga. Nek vas ne plaši što kod Indijaca ima sve vrlo jeftino. U Solunu dinar somun al do Soluna – (put) sto somuna.

6. Budite uporni i istrajni.

7. Koštaće. Ništa ne možete dobiti za džabe. Sve šta vredi u životu ima cenu. Ovde je cena učenje.

8. Razlika između neuspešnih i uspešnih ljudi je u rečenici “nisam imao vremena”. Nađite vreme  za sebe i svoj posao.

9. Da li će se isplatiti trud? Sigurno, više od blejanja na Internetu.

10. Budite nerazumni. Ne obazirite se na one koji sumnjaju i koji ne razumeju to vaše “kuckanje”.

 

Važno: Suočićete se baveći se Veb poslovanjem sa prihodima koji su neujednačeni, talasasti, ali ne predajte se. Šta god da ste počeli bez novca, išlo bi tako.

Veb je jedna od oblasti gde možete zarađivati pa čak i napraviti svoj biznis bukvalno od nule. Ali da ga razvijete do nivoa biznisa zahtevaće i znanje i lovu. A uvek možete otvoriti pekaru. Za to treba samo lova.

 

Older posts

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑