To je bilo, čini mi se, početkom ili sredinom 2000-ih. Krupan momak koji je u park Sv. Save dolazio svojim Harlijem uredno mi se i učtivo javljao u prolazu: “Zdravo Sale”. Uvek bih mu odgovorio, jer, zaista neučtivo je ne odgovoriti nekome ko je za glavu viši i duplo teži. Ne da sam se plašio, “lud” sam po prirodi, ali respect, brate… :))) Znao sam za njega, tek sam kasnije čuo da ga zovu Strongman, i da je VIP bloger na B92 (Za B92 sam znao ali šta su to blogeri, hmmm? ), ali sam više puta gledao na TV-u kako vuče kamione, autobuse, ma da to je on, Milan “Životinja”, jedino sam ga pod tim nadimkom znao.

Ja sam bio miran momak, nisam ulazio u frke, kad bi se i desile obično bi druga strana odustala pre fizičkog obračuna, što zbog mog ludog hladnog stava, što zbog jezika koji pokazuje da njegov vlasnik nije baš uplašen, ali ipak znam da sam nekim balavcima podelio par aplauza, a on je tako lepo odgovarao tom uzrastu… Đavo će ga znati, nisam valjda njega “vaspitavao”? Pitam mog pok. brata, Cvrleta, ko je bre taj momak, odakle on mene zna?

Kaže mi brat: “Pa Milanče bre, Životinja, kako ga ne znaš?”.

– “Ne znam, Cvrle, ne jebi me, reci mi  ko je”, i ispričam mu za moju sumnju (jer jedan od tih nekadašnjih malih koje sam vaspitavao kao da je u zemlju propao)

Smeje se Cvrle, kaže: “ma nije, nije on ovde stanovao, on je tamo kod Učitelj Tasine škole stanovao, kako ga ne znaš, igrao je košarku… kako ne znaš?”

I tako, saznao sam najvažnije – da on nije onaj koga sam vaspitavao i koji je nestao bez traga 🙂 Uglavnom, Milan je sjajan lik, čije tekstove sa zadovoljstvom čitam, nedavno je objavio izuzetan tekst “Twitter osvaja Srbiju“, koji preporučujem svakome da pročita, a ovaj tekst koji sledi, napisao je posle neuspeha na svetskom prvenstvu u Irskoj, pre neki dan. Tekst odiše optimizmom i kroz ličnu dramu i brobu sa svojim demonima i sumnjama otkriva nam tajnu svakog uspeha: “nikad se ne predati”.

A meni posebno drag detalj iz njegove biografije je da je bio body guard jednom od mojih omiljenih glumaca – Mikiju Rurkiju.

—————

Kao što sam najavio otišao sam u Irsku na svetsko prvenstvo u pauerliftingu. I kako je bilo? Pa bulja. Loše. Pošto sebe ne doživljavam kao sportistu sa motom “važno je učestvovati” već smatram da je pobeda jedino i suština bavljenja sportim ne mogu da budem srećan samo zato što sam uspeo da viziram pasoš, odem u Irsku, uzmem sobu i nađem gde se uključuje grejanje. Ono jeste da imam običaj da kažem da je “poraz samo međustanica na putu do pobede” ali mi ne pije vodu. Jebeš takmičenje bez pobede ili barem medalje. A ja ostao bez plasmana. Povredio sam se na prvom pokušaju čučnja RAW ili ti na srpskpom bez opreme, na težini koju mogu barem 5-6 puta da podignem. Lagano sam uzeo sa stalka tih 310 kg, skoro sasvim ležerno, ili barem bez opterećenja sam se spustio u čučanj, ali kako mi se čini dok gledam snimak, malo sam bio uvrnut u desnu stranu sa sve tegom. Pokazalo se da telo intuitivno brani deo koji je pred otkazom. Lagano sam se dobacio do dubine u čučnju koja garantuje bele zastavice od sve trojice sudija i u ustajanju je zabolelo. Pri tom sam jasno čuo zvuk “pap”. Oštar bol u zadnjoj loži buta malo prema unutra i čudan zvuk “ispod haube” su me naterali da momentalno zbacim teg sa sebe, pri tom povredivši jednog od petorice momaka koji se brinu za moju bezbednoct. Jebi ga žao mi je momka ali jednostavno sam odreagovao instiktivno. Pucalo je i ranije pa znam, podmukla zajebana povreda koja će me udaljiti barem 6 nedelja iz teretane a vežbe koje natežu taj deo tela neću moći da radim dva meseca minimum.

Jebeš to. Bol i povreda mi nisu neki problem o kome bih razmišljao i trošio energiju. Bol dođe i ode, a u mojim godinama je nepristojno nemati barem dve hronične povrede. Znam, kidanje kože na dlanu me košta 10 dana pauze, bol u leđima od 2 do 4 nedelje mirovanja pa lagani trening, istegnuće grudnog mišića 3 a bol u ramenu 4 nedelje pit stopa. Bol samo konstatujem i stvarno nemam problem s tim. Ali gubitak gotovo izvesnog prvog mesta. To me boli. Nije ovo košarka pa ako ove subote podbacim imam šansu iduće. Ja ću morati da čekam 52 nedelje do sledećeg svetskog. Da budem iskren, i pored mnogo prijatelja iz raznih delova sveta, srpsko-crnogorske četvorke na čelu sa Radetom Savićem ja sam naredna tri dana svog boravka u Limeriku proveo u sobi spuštenih roletni sa ledom na unutrašnjoj strani butine. Da budem iskren nisam sam se tuširao, pravo zube niti presvlačio. Čitao sam neke dve knjige i ždrao se. Jebem li ga ako to nije depresija. Ne radi se tu više o jednom takmičenju i godinu dana pauze. Palo mi je napamet da sam ostario. Vreme za groblje slonova. Ono što slonovi kad nanjuše svoju smrt sami odlaze na mesto gde umiru. Vreme da sazovem pres konferenciju i kažem “ljudi da se ne lažemo, meni je skoro 42 godine i jače.

Čekaj bre! Nisam li ja onaj Strongman što kaže da je život raskrsnica gde nema levo i desno, već samo napred i nazad. Pa ako ne ideš napred ti ti deš nazad. Nisam li ja pričao da pobednik trenira a gubitnik nađe hiljade opravdanje? I šta ću ja koj moj da radim kao sportski penzioner?

Sedim ja tako u sobi, da prostite u iscepanim gaćama marke “treći dan” gledam se u ogledalu. Zavese spuštene a sa kompjutera… Ni neću da vam kažem koja depresivna muzika. Gleda me zadrigli neobrijani tip u ogledalu. I jasno mi je. Ja ne želim da budem on. Jebote ja ne želim da budem arhiviran kao sportista. A povrede? Ma jebale me povrede. Što reče u filmu “Predator” onaj baja kad su ga obavestili da je ranjen: “Nemam vremena da krvarim i budem ranjen”.

Usledio je trostruku “Š”. Šejv, šaur i šit, nova postavka gaće-majica-čarape sa sve farmericama i pravac u hol hotela. Ono kao kad kukavica ide noću kroz groblje pa peva glasno da otera strah. E sa tom odlučnošću ja dođem do sale u kojoj se odvija takmčenje baš u trenutku kada Julija radi čučanj. Znam da nikom ime Julija ništa ne znači a siguran sam da velikom delu publike ni naziv discipline “čučanj” ne pali mentalnu sličicu no pratite radnju. Priča ima smisla. Julija je jedna lepa žena od negde Neka Češka, Finska. Zaboravio sam. Izgleda malkice ali malkice čvršće od prosečne građe, kao neka dobro držeća četrdesetogodišnjakinja sa 4 kila viška. Završava Julija čučanj i dok ja brojim ploče na šipki sa kojom je ustala plavooka sportistkinja svetskog ranga od oficijelnog spikera saznajem da je upravo gospođa od 57 godina (da da pedeset sedam joj je godina) čučnula sa 225 kilograma. Mama dece koja imaju 30 godina se takmiči i diše za vratom devojkama i po 25 godina mlađim od nje.

A ja kukam. Nisu mi dali cuclu i neću da se igram. Sedim u sobi i pišem sportski testament.

Još jedne stvari sam se setio. Nakon Svetskog prvenstva u Finskoj gde sam za dlaku izgubio treće mesto, u povratku, na Vanta aerodrmu se zapričam sa jednim starijim gospodinom u majici sa, powerlifterima bilo gde na svetu, repoznatljivim simbolima. Na žalost nisam imao prilike da gledam nastup gospodina iz Kanade, jer je radio čučanj, benč pres i mrtvo dizanje dan pre ne go sam ja došao u Helsinki ali sam bio skroz impresioniran informaciom da je deda sada milioner i ako je imao tri bankrota u svom životu i da religiozno trenira sport sa tegovima.

“Prvi put sam bankrotirao 1940. godine sa osamnaest godina”

Čekaj malo ako si imao pre milion godina osamnaest koliko sada imaš? Tako je. Njegova ekselencija sportski duh, gospodin David Gelman i ako rođen 1922. godine u godini kada puni 80 takmičio se na svetskom prvenstvu u… U čemu? U jebenom powerliftingu. Haard kor dizanje tegova, da hard kor više od toga ne može biti.

A mene boli nogica i spremam se za penziju. Može ali kad umrem. Zvanično najavljujem povlačenje iz sporta ali samo posthumno. Pre toga nema šanse da odustanem. Držite me za reč. Evo gledam na netu već maja je Evropsko u Mariboru i do tada ubau pozdrau.