Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: December 2011

Da se razumemo…

Dosta je bilo sranja.

Dosta je bilo zajebavanja.

Dosta je bilo praštanja.

Dosta je bilo tolerancije.

Uvek se nađe neka gnjida koja sve to iskoristi da slaže, ukrade, prevari, iskoristi…

Neki ljudi već prelaze na drugu stranu ulice kad me sretnu, jer znaju kakva su govna i ne smeju me sresti oči u oči… A svi ostali, od sad pa nadalje, nemoj da računaju na moju milost ako me pokušaju izraditi. Iskijaće svaki pokušaj prevare i naplatiću im sve do poslednje pare.

Pa dosta je bilo. Gurnuo sam u stranu, još pre 20 godina, onog ludaka, padobranca, kome se niko nije smeo zameriti… more, bolje da vam nisam u koži, vama koji poželite mene da zeznete.

Obraćete zelen bostan…

Malo su mi se oznojile ruke od komunikacije u rukavicama.

Znam, ovo nije hrišćanski, ni civilizovano. Ali biće efikasno.

Rođendani

Rođendan. Opet. Četrdesetšesti, slovima. Još malo pa će se približiti mom broju padobranskih skokova. Znači ili da pustim da ih pobedi ili da nakupim još koju desetinu skokova? Nekome je ovo mnogo, nekome malo. Loša civilizacijska navika da proslavljamo nešto na šta nismo mogli uticati. A onda počnemo sabirati uspehe i poraze. Sve i da ne želimo, tako dođe.

Zažmurih sinoć, posle ponoći, već je bio 21. decembar, i dok sam polako tonuo u san, čuh glas pokojnog brata: “srećan ti rođendan burazeru”. Glas koji samo još u snu mogu čuti. Odgovorih mu, u polusnu, tiho: “Hvala ti. Počivaj u miru burazeru.”

Kraj mene, već utonula u san, žena koja već više od godinu dana deli sa mnom i dobro i zlo. A ona zlo itekako dobro podnosi kad naiđe. Pomislih da više takvih i nema osim u pričama. Obično zbrišu, ali ona ne. Još se više trudi da sve olakša i unese smeh.

Dan pre toga pustismo Adbuku online. Načekasmo se ko gladni hrane. Moralo je tako, inače ne bi bila tako jednostavna kakva je sada. Zen-like društvena mreža. Preživesmo nekolicinu lažova, sitne matrapaze, jednog kvazi investitora povratnika iz Australije koji ne zna engleski, i ispeglasmo Adbuku do oblika svedenog na najminimalniju moguću formu za funkciju koju treba da obavi.

Lep osećaj. Start posle maratona dugog godinu dana.

Nekad sam imao mnogo drugara. Kao dete mislio sam da su mi svi drugari. Posle sam odrastao, sito se suzilo, postalo gusto, stislo se pa ne propušta tako lako ljude u taj krug drugara, pa ih je sada ostalo nekolicina, od kojih se samo jedan setio da mi je rođendan.  A on ne koristi ni Fejsbuk ni bilo koje od tih pomagala pa se to posebno vrednuje. Nekoliko me poruka na fejsu posebno uveselilo. Ovaj video naročito:

Hvala rođače. E jesi frik 🙂 Ajde neću ovde pred ljudima da te blamiram, od one bebe koja je raširila miomirise u sobi kad sam doveo Slovakinju sa prakse kući, pa nam pokvario muvanje,  do filozofa, dobar si put prevalio 🙂 Odličan si a i ono vino što si doneo. Mogao bi ponovo da navratiš 🙂

Ceo dan danas radih, malo se davih u palačinkama koje Violeta odlično sprema (kao i mnogo toga još) i dok sad traži neki film on demand na kablovskoj ja štrikam ovaj post, prisećajući se raznih i raznih rođendana. Iskren da budem, ovi koje mi i klinci čestitaju su mi čak najdraži. Čuj “klinci”, sin đene đene ima 8 godina ali ćerka ima punih 18 godina još od pre tri meseca.

Da, dosta vremena je prošlo od kako sam se ispilio, ponekad mi se čini kao da sam tri četiri života preživeo,  a još se nisam smirio i radim ko lud i još uvek mi ideje vrcaju svakog sekunda i imam još mnogo toga u planu da uradim.

Razmišljam o onom plemenu koje ne slavi rođendane. Slavi kad neko nešto uradi, postigne, jer za to su sami zaslužni. Pametni ljudi. Imaju više momenata za slavlje nego mi, “civilizovani” ljudi.

Nedostaju mi neki ljudi, ali srećom još ima mnogo onih za koje vredi živeti i raditi. I to mi je bitnije od bilo koje torte i svećica.

Živeli!

 

 

 

 

 

O(ma)glašavanje

Biznis bez oglašavanja je kao i namigivanje lepoj devojci u mraku – vi znate šta radite ali ona o tome nema pojma.

Zašto ljudi jedu kokošja a ne guščja ili pačja jaja? Zato što kokoška oglašava svoj proizvod.

Koliko para toliko i muzike.

I tako dalje, mogao bih da ređam pametne i duhovite izreke o oglašavanju, koje teško da neko može da ospori, i svi će se složiti ali jedna stvar će ostati nejasna: koliko je oglašavanje zaista efikasno?

Situacija 1.

Pre neku godinu imao sam problem: da procenim efekte neke buduće TV reklame. Dobio sam od TV kuće demografske podatke, koliki je šer pojedinih emisija, demografsku strukturu publike u tom terminu, podatke sa piplmetra, itd. I sve je to bilo krasno, ali, problem je bio sledeći (cifre će biti okrugle zbog lakše računice): jednim emitovanjem pokrivamo publiku od 100.000 ljudi koji u tom trenutku prema piplmetru gledaju taj program, i logična je pretpostavka da neće svi obratiti pažnju na našu reklamu, ima i boljih, dužih, efektnijih, ne znamo kakve su druge u reklamnom bloku. Takođe na raspolaganju nam je više termina u toku dana. Postavlja se pitanje, koliko puta emitovati dnevno da bi dobili optimalan efekat, i koliko dugo emitovati. Sigurno nije isto emitovati je 5 puta dnevno ili 10 puta. Nije isto ako emitujemo jedan mesec ili tri meseca. Ali koji je odnos tih efekata? Emitovati 10 puta dnevno košta duplo više nego 5 puta dnevno, a dali je i efekat dva puta veći, ili nešto manji ili nešto veći od dva puta? Emitovati tri meseca umesto jedan mesec je tri puta skuplje ali da li će efekti biti zaista tri puta veći? I najzad, da li je bolje emitovati tri meseca 5 puta dnevno ili mesec i po dana 10 puta dnevno?

Od znalaca iz oblasti oglašavanja očekivao sam odgovor. Dobio sam sleganje ramenima, priče o rejtingu, o šeru, o tome da su naj naj naj itd. I da, “e možeš ti i kod te i te TV ali tamo te to košta đavo i po”. Nisam dobio odgovor.

Da li je TV oglašavanje od juče, pa da se ovo ne zna? Zar nikog od medija ili agencija nije interesovalo kakvi su efekti? Kako uopšte preporučuju klijentima koliko da se oglašavaju? Možda odokativnom metodom: koliko možemo da im ćapimo love?

Situacija 2.

Internet je konačno doneo mogućnost da ne gledamo u pasulj nego da možemo i bez varljivih piplmetara znati koliko je ljudi zaista reagovalo na naš oglas. Plaćanje po kliku je takođe divna stvar – koliko klika toliko poseta, tačno znaš i koliko ćeš utrošiti. Ali… Uvek ima neko ali, naravno. Ali, koliko vremena treba da se tih projektovanih 10.000 klikova potroši? E, tu odgovor koji sam dobijao od onih kojima treba platiti je sličan sleganju ramenima iz slučaja 1. Pa zavisi, pa od – do, pa ako pogodiš dobre ključne reči a da nisu preskupe, pa ako ima sliku biće efikasniji. Koliko efikasniji? Mnogo efikasniji 🙂 Itd.

Komentar koji bih ovde stavio je kopija komentara iz slučaja 1.

Situacija 3.

Diskusija o veličini. Da li je veličina bitna ili ne. Mislim na brojnost fanova. Počelo je komentarom na jedan moj status na Fejsbuku gde sam pohvalio jednu grupu (ne navodeći joj ime), jer vlasnica FB strane ima 14.093 članova, 2.571 koji su o njoj “pričali” , postoji godinu dana, iza te strane ne stoji nikakav vrlo posećen sajt, a vlasnica uopšte nije nikakav online marketing guru… Dobio sam komentar “vidi ovu stranicu” i link do stranice  “ja ti gledam u profil, jebote profil”. Pogledah, i ne videh šta je tema. Sve i svašta ima. Diskusija koja se dalje razvila išla je u smeru da me ubede kako toliki broj fanova svakako nije nikakva zajebancija i da postoji strogo kontrolisani SPAM. Na moje pitanje kakve efekte mogu očekivati, dobih odgovor da “u advertajzingu niko ne može ništa garantovati”. Citiram: “Mozes da predvidis malo sutra, to mozes da pricas onima koji nisu videli o od oglašavanja, meni ne… jednostavno – danas se dogodi nesto sto jednostavno odvuce internet saobracaj koji ima svoj odredjeni potencijal i nije beskonacan… fukusima, bum, ili tako neka glupost – svi izgube vreme na tako necemu i jednostavno ne ostane im vremena da budu na mestu gde je kampanja u toku, ne zato sto to nisu zeleli, vec zato jer jednostavno nisu stigli tog dana… da, istina je da se moze odrediti priblizno efekat… ali ne mozes ga garantovati nikako…

Sve se može meriti. Događaji se ne mogu predvideti ali se može predvideti njihova verovatnoća. Postoji nešto što se zove procena rizika pa klijentu kažeš da u toku godine postoji prosečno 1 katastrofalni događaj, 5 lokalizovanih katastrofa i 2 političko socijalna potresa koji zajedno mogu dovesti do prosečno 20 dana skretanja pažnje javnosti. To je u procentima 5,4% gubljenja fokusa javnosti, a verovatnoća da će se sve to desiti u toku trajanja tromesečne kampanje je recimo 1%.

Situacija 4.

Svi mi nalazimo tonu flajera i kataloga koje ne tražimo u svojim poštanskim sandučićima. Mnogo njih završi u kantama ili na podu zgrade. U pametnijim zemljama, poput Austrije postoji pult u hodniku svake zgrade na kome je ostavljen reklamni materijal pa ti uzmeš ako želiš. Pitah jednog od ditributera kakvi su efekti, koliko mogu pokriti, imaju li reone. reče mi da mogu sve što poželi, koliko platim doliko će štampati i distribuirati.

Postoji zavod za statistiku. U njemu ima demografskih podataka po opštinama. Flajere možete uzeti nazad ako su neiskorišćeni. Isto možete uraditi sa flajerima ostavljenim u apotekama naprimer. Merite.

 

Ukratko, treba meriti. Merite broj poziva u odosu na svaku kampanju. Ne mešate oglasne kampanje. Merite promene u potražnji i prodaji nakon kampanje. Budete zainteresovani pa pitate klijenta za efekte.

Postoji način. Matematika. Ako hoćemo da budemo pošteni.

Ako nećemo onda kažemo: dajte nam pare mi ćemo to napraviti a ako puknete e jebiga nije to moja briga i šta da vam radim…

Prvo je posao.

Drugo je prodaja magle.

Džaba vam titule, fascinantan CV, džaba vam lova na kontu – ako prodajete oglašavanje bez iole odgovornosti prema klijentu, bez pokušaja da procenite efekte i pomognete im da oni budu što veći, onda ste običan prodavac magle. Makar i uspešan, magla je magla a ne proizvod. Jednom će se magla dići a vi ćete ostati razgolićeni.

P.S. Znam da se sad neki smeju i kažu “neće se to u Srbiji desiti”. Ma, važi… 🙂

Božji dar

Boing 727 nagnuo se u levo i krenuo u zaokret, pre sletanja.  Srce mi je bilo ko ludo i ustao sam da vidim ono šta  sam dugo čekao – grad iz 1001 noći. Mom razočarenju nije bilo kraja – nigde ničeg od onih prizora iz filmova i mašte ispirisane knjigama. Ispod mene pružao se Bagdad, običan grad, kao i svaki drugi.

Te godine, imao sam tek 13 godina i jedva čekao da sa majkom i bratom stignem u Bagdad, na odmor, kod oca koji je tamo radio. Tokom tog leta, iako klinac,  beznadežno sam se zaljubio u stjuardesu Iraqi Airways, ljupku i vitku brinetu, a tokom sledećih mesec dana provedenih u Bagdadu, zaljubio se u taj drevni grad. Ne bez razloga. Krenimo u šetnju gradom, koji poslednje tri decenije prate krvave vesti – možda samo zato što nam ga kao takvog žele predstaviti.

Bogovi su ovde umešali prste

Svako od nas, i ne znajući nosi duboko u sebi tragove kulture i tajni koje prekriva pesak koji okružuje Bagdad. Dolina Eufrata i Tigra, njihova delta mesto su legendarnog rajskog vrta, gde 70-ak km severno od Basre i danas postoji “Adamovo drvo” na mestu gde se po legendi nalazio rajski vrt. Ništa čudno ako se zna da je to bila najveća žitnica tadašnjeg sveta.  Drevni Sumeri su na ovom mestu izgradili moćnu sumersku civilizaciju, čuveni Vavilon (Babilon) čiji su današnji potomci kakve ironije (a možda i ne)  – Iračani.

Kao da je sam Bog izabrao ovo mesto da tu stvori ljudsku civilizaciju, kakvu danas poznajemo.

Otud, verovatno božje ime prožima ovaj kraj: na persijskom ime Babilon znači “Božja kapija” a Baghdad – “Božji dar

Danas, na pomen Bagdada često se pomisli na rat, razaranje, terorizam, ali u 7000 godina dugoj istoriji ove zemlje, i 13 vekova starom gradu to je tek mali delić njegovog postjanja. On je mnogo više od te poslednje tri nesrećne decenije.

Sve je počelo pre nekih sedam milenijuma. To je mnogo vremena. Danas je 4. decembar 2011, kroz 7000 dana biće 2.februar 2031, pre 7000 dana bio je 4. oktobar 1992. Sedam milenijuma je 365 puta duži period.

Mesopotamija, drevni centar umetnosti i nauke, prednjačio je i u arhitekturi. Na istočnoj obali Eufrata usudiše se ljudi da se iz “Božje kapije” približe bogovima i počeše da grade ogromnu kulu, sa namerom da dopru do neba. Izgradnja je prekinuta zbog “jezičke pometnje” među radnicima koji su poticali iz raznih naroda, i kao da ta jezička pometnja i nerazumevanje i dan danas traje i uzima svoj danak u krvi.

Prvi pisani zakon – Hamurabijev zakonik, nastao je na istom mestu, uklesan u 12 kamenih ploča, od njega potiče “oko za oko, zub za zub”, a pravni princip “pretpostavka nevinosti” promovisan ovim zakonikom, važi u celom svetu i danas, kao civlizacijska tekovina.

Potom je sledilo skoro 3.000 godina uspešnog razvoja jedne kulture, tako moćne da je, Bagdad, na primer u vreme Haruna al-Rašida dostigao svoj vrhunac i bio jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, univerzitetski centar, koji se po trgovini i kulturnom uticaju mogao meriti sa tadašnjim Konstantinopoljem.  Tokom 10. veka broj stanovnika dostigao je skoro 2 miliona!

Danas ovaj grad ima stanovnika koliko cela Srbija.

Šta se desilo posle i kako je Bagdad poslednjih trideset godina potonuo u ratove i krv, pitanje je za istoričare.

Kakav je to bio grad, kakav sam ja upoznao? Do dolaska u Bagdad imao sam predrasude o Arapima, o Islamu, o njihovoj kulturi, o svemu. Kući sam se vratio bez predrasuda, dovoljno je da to kažem.

Moderan grad

Očekivao sam muslimanski grad, šta god to značilo. Žene u feredžama, kamile, otkud znam. Očekivao sam neke drugačije ljude. A video nešto sasvim drugačije. Već posle II svetskog rata, tokom pedesetih godina to je postao moderan grad, nalik bilo kom evropskom. Žene i muškarci su se oblačili po evropskoj modi, a modne revije poput ove na slici na kojoj su na pisti koračale mlade iračanke iz uglednih porodica, bile su normalna stvar. Možete li zamisliti takav događaj danas u Iraku? I u vreme kad sam ja bio u Iraku, 1979, mlade žene su bile obučene u džins i evropsku odeću. Sve u to vreme od ljudi, hotela, ulica, ponašanja, odevanja izgledalo je kao u evropskim gradovima.

Kulturni ljudi, bolji od Evropljana

Ipak, bilo je stvari u kojima je Bagdad bio ispred svakog evropskog grada. Gradski saobraćaj bio je organizovan double-decker autobusima i ono šta je bilo fascinantno je da u autobusima niko nije stojao! Ustvari, u Bagdadu je bilo zabranjeno stajanje u autobusu. Ako nema mesta, pritisnete dugme koje aktivira zvono kod vozača i izađete i sačekate sledeći autobus, koji dolazi za 30-60 sekundi. Tako se dešavalo da nas četvoro uđemo u autobus a ima samo dva mesta. Izašli bi i sačekali drugi, mada često bi nam neko ustupio svoje mesto i izašao. Uprkos pravilu da se u autobusu sme samo sedeti, nikad niste mogli videti da se iko gura na ulazu u autobus ili da se ljudi guraju da se što pre dočepaju sedišta. Ljudi su bili neverovatni mirni, nasmejani i ljubazni i strpljivo ulazili u autobus. A autobusi nikad nisu kasnili i za neki sitan iznos cene karte mogli ste se voziti s jednog kraja grada na drugi.

Crno-žuto zlato i poliglote

Mi, Jugosloveni, bili smo omiljeni tada u Iraku. Mnogo naših ljudi je radilo u Iraku i mnogi iračani su znali naš jezik. Jedna vrlo duga ulica, pa meni se čini kilometar duga, možda i duža, bila je ispunjena isključivo zlatarama, koje su se tiskale jedna do druge, krcate nakitom kakav nikad ranije nisam video, a na njihovim izlozima bile su nalepnice sa zastavama – koje jezike trgovac govori. Uz engleski koji je bio na svakoj zlatari, na većini se nalazila i jugoslovenska trobojka sa petokrakom. Sudeći po ovoj reportaži, ti bagdadski zlatari i dalje rade:

 

1001 noć

Uprkos svim karakteristikama modernog grada Bagdad je zadržao mnogo od svoje istorije i kulture. Brzo sam otkrio velelepne džamije i spomenike a meni najomiljeniji bio je spomenik – fontana posvećena Ali babi i 40 razbojnika.

Kliknite ovde za sliku cele fontane >>>

Istorija, drevni Sumeri i glupi kauboji

Često smo odlazili do obale Tigra (Tigris), reke nešto manje od Dunava, jer je tamo bilo dobrih restorana, a šetnja duž obale Tigra bila je i prilika da se uči o istoriji Mesopotamije i samog Bagdada. Duže cele obale uz šetalište nalaze se spomenici od belog kamena koji opisuju  dugu istoriju ovih prostora. Naravno, kao na ovoj slici, danas ima debila u tom gradu koji i ne znaju šta je to istorija duža od 300 godina, pa sve to i ne razumeju i ovakvo poziranje im deluje duhovito. Meni nije duhovito.

Mašta je moćnija od sirove sile

Legenda kaže da je Kralj Šahrijar zgrožen neverstvom svoje supruge naredio da mu se svake noći dovede druga žena u krevet, koja bi ujutru bila pogubljena. Kada je došao red na Šeherezadu, ona je domišljato počela kralju pričati priče prekidajući ih ujturu na najzanimljivijem mestu. Zaintrigiran da čuje šta će dalje biti, iz noći u noć kralj joj je poštedeo život. Bagdad bez priče o Šeherezadi i 1001 noći nema svoj magični sjaj i ovaj spomenik već dugo krasi Abu Nuwas ulicu koja se proteže duž Tigra i nosi ime najvećeg arapskog pesnika koji se takođe pojavljuje u 1001 noći. Tokom poslednjih godina ovaj spomenik je pretrpeo znatna oštećenja, posledice eksplozija, čak je kralju Šahrijaru otpala ruka. Međutim irački narod drži mnogo do svoje tradicije i to su popravili.

 

Početak drugog dela mog  života

Ono po čemu ću Bagdad takođe pamtiti je da sam u nemu počeo da trčim. I nisam prestao 30 dugih godina. Moji pri treninzi počeli su na ulicama Bagdada, sa očevim kolegom smo brat i ja trčali noću ulicama Bagdada do jedne teretane a potom se vraćali nazad. Trčanje mi je donelo mnogo dobra i ko zna da li bih istim putem kroz život išao da tada nisam, kao klinja, počeo trenirati na ulicama Bagdada.

Šta sam naučio u Bagdadu?

Neke od najvrednijih lekcija.

Da je istina koja nam se servira varljiva. Stvari, ljude, druge kulture treba doživeti lično, otvorena srca, kao što sam ja to kao dete imao prilike. Kad se to desi, videćete da su oni bolji nego ste očekivali.

Da je mašta neverovatno moćna, sposobna da se odupre i najvećoj sili. Priča o Šeherezadi i narod koji tu priču čuva i sećanje na nju.

O tome da vas tuđa zainteresovanost može posramiti – sretao sam ljude, obične ljude, koji govore po 4-5 strana jezika, a ja jedva jedan.

Da smo svi braća. Da možeš poštovati i ono šta potpuno ne razumeš.

Da sila ne može uništiti lepotu. Lepotu duše, lepotu osmeha, dobrotu. Ali ipak, uništeno je dosta, poslednjih godina.

Šta je uništeno?

Osim ljudi, i drugih razaranja, samo tokom rata 2003, u američkoj invaziji veliki broj od 170.000 predmeta iz doba Mesopotamije, a koji su čuvani u Nacionalnom muzeju, ukraden je, oštećen ili uništen, a 14 aprila 2003 izgoreli su Nacionalna biblioteka i Nacionalni arhiv, odnoseći u plamenu nekoliko hiljada rukopisa starih i do 7.000 godina.

Bagdadski Zoo, najveći na srednjem istoku, pretrpeo je ogromna razaranja i od 700 životinja, kraj rata dočekalo je samo 35.

Tako je ono šta je preživelo i osvajanja Persije, Mongola, Saladina, Turaka, Britanaca, 7000 godina uništeno u kratkom ratu koji su vodili Amerikanci.  Što je najgore, jedna moderna zemlja unazađena je, probuđene su i aktivirane najgore sile u njoj i ugušen napredak, i to nije samo ta jedna zemlja, već sve gde je Amerika intervenisala do sada – preko 100 vojnih intervencija od kraja drugog svetskog rata. Amerika je imala priliku da postane uzor celom svetu.  Nije je iskoristila.

A ponekad se uništavaju dragocenosti iz uverenja i straha. U januaru 2001. egipatsko Ministarstvo kulture je naredilo spaljivanje oko 6.000 primeraka knjiga Abu Nuwasa, zbog navodne homoerotske tematike, ovakve:

Bila je lepa one večeri

Bila je lepa one večeri. U smeloj igri
dopustila da joj skinem veo s ramena.

Kada joj je noć ramena zaogrnula
svojim pokrivačem, zagrlih je smelije.

Al izvila mi se iz ruku i prošaptala: “Sutra!”
U svetlu dana bila je još lepša i setih je obećanja.

Rekla mi je, osmehnuvši se: “Ja sam dete Abdale,
kći čoveka što je jahao na crvenom konju.

Tamne reči koje se u tami govore,
gube izjutra svoj sjaj i ne vrede danju.”

Iz 1000 noći, (386. noć, priča o Harunu al-Rašidu i tri pesnika).

Uprkos svemu, ono šta niko nikad ne može uništiti je duh, kolektivno sećanje, tradiciju i ono šta se zbilo ili šta se propoveda da se zbilo.

Rajski vrt će za vjeki vjekova ostati u dolini Tigra i Eufrata, priča o 1001 noći će i dalje nadahnjivati i buditi maštu ljudi i u sledećim milenijumima, ljudi će i dalje nositi taj gen koji ih tera da streme ka nebu, kao drevni graditelji rajskih vaviloskih vrtova i vavilonske kule, a naš svet će i dalje počivati na nekim elementarnim principima začetim u drevnoj Mesopotamiji i kasnije, Bagdadu.

Možda je to neuništivo nasleđe koje ostaje taj “Božji dar”, koji nam je kroz “Božja vrata” ostavljen u nasleđe da ga koristimo i da ga se sećamo, spoznajući da uprokos jezičkom nerazumevanju, svi mi potičemo od istog naroda i funkcionišemo na, u osnovi, istim principima.

Svet, opšte uzevši,  mnogo je lepši ako o njemu ne razmišljamo uz TV, već sami istražujemo. Nekome je za dosezanje neba potrebna kula, nekome novac, a nekome – mašta, vera, čisto srce. Ali niko to ne može potpuno sam. Ljudi ne postoje kao pojedinci. Pojedinac je čovek.

 

 

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑