Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: January 2012

Zli vukovi i tri praseta

Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru.  Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali.  Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega  ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve.  Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se.  Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…

Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…

Preduzetnik sam tim se dičim, to ne može biti svak…

Ovako otprilike bi,  s pravom, zvučala himna preduzetnika. Svejedno bili oni kvarni ili dobri, pošteni ili nepošteni.

Svaki čovek radi upravo ono šta treba da radi i za šta je sposoban. Sve ostalo, sva opravdanja, jadikovke, sve šta treba da objasni da neko ima više potencijala nego što pokazuje je obično zamazivanje očiju i ništa više.

Ali, ne nasedajte odmah na prethodne dve rečenice. Ne govorim o tome da su neki rođeni sposobni a drugi hendikepirani, da su jedni predodređeni da se bave privatnim poslom, a drugi ne. Govorim o tome da su neki ljudi sposobni da veruju u sebe, da sebe usmere, neprekidno motivišu i održe svoju želju dovoljno jakom i jasnom da neizostavno uprkos svim preprekama idu ka cilju, a drugi su sposobni da za svaku poteškoću nađu dobro opravdanje i odustanu. Razlika između jednih i drugih, nije u novcu, nije ni u idejama, već u veri, fokusu, samomotivaciji, istrajnosti.

Da pojednostavim, ili možeš da odradiš posao ili ne možeš. Nekad odradiš posao koristeći pomagala. Zavisno od posla i tipa ljudi to je vijagra, levitra, drugi ljudi, lova, veze, ali završiš posao, ali kod onih koji ne završavaju posao preovlađuje laž, gluma, pretvaranje, foliranje, opravdanje. Nije problem da li se koristiš pomagalom, već da li si završio posao. Broji se krajnji rezultat. Ili si uspeo ili nisi. Neuspešni su vešti u mržnji prema uspešnima, ogovaranjima istih i njihovom omalovažavanju i blaćenju. Uspešni jednostavno nemaju vremena da se natežu sa neuspešnima ko pijan s gaćama. Oni rade. I završavaju posao. I to je tako. Neko obavi posao a neko ima opravdanja.

E,  sad da se vratimo na poslovno okruženje: ko želi – naći će način, ko ne želi – naći će opravdanje. Uvek imate izbor. Ipak najbednije šta možete uraditi je da za svoje nezadovoljstvo poslom kojim se bavite, optužujete državu, one koji imaju više, one koji vas zapošljavaju, konkurenciju, a ne sebe.

Znam, neko će reći: “u Srbiji niko ne može postići ništa na pošten način” i kako Srbija nije pogodna za ljude koji imaju ideje, koji žele pošteno da rade itd. Znam mnogo ljudi koji su otišli u inostranstvo, želeći da odu iz ove “jadne zemlje” u kojoj “nema perspektive”. Nijedan od njih koji ovde nikad nije ni pokušao da nešto uradi samostalno, i n-i-j-e-d-a-n od njih tamo “preko grane” nije pokrenuo svoj biznis, već radi kao radnik, kao zaposlen kod nekog drugog. I to je činjenica – ako si preduzetničkog duha, ako možeš, nećeš čekati da se okolnosti promene, već ćeš učiniti sve da iskoristiš postojeće okolnosti i da u njima uradiš ono šta ti je u prirodi – da stvoriš nešto svoje, i svoje ideje sprovedeš u delo. Ako nisi preduzetničkog duha, sama promena sredine ništa ti neće pomoći.

Ili možeš ili ne možeš… I ne vadi se sad na to da neki koji mogu koriste pomagala. Računa se rezultat. A izbor je, kao i obično, uvek – tvoj!

Na kraju, ipak, računa se rezultat. A pred ljudima i Bogom i način. Ali gde ćeš biti, šta ćeš postići, zavisi samo od – Tebe!

 

 

Da nije bilo Cigana…

Da nije bilo Cigana, koje neke budale dekretom prekrstiše u Rome, moj život, a i životi onih koji to ne žele priznati, bi bio mnogo siromašniji i manje zabavan.

Ljudi ko ljudi, uvek mrze nepoznato, i od malih nogu sam od okoline slušao loše o Ciganima. U porodici, naprotiv, negovana je tolerancija prema svima.

U osnovnoj sam imao druga, Uskokovića, Ciga, dobar momak, najjači u razredu. Kad smo bili u 6,7,8. razredu. Tj možda najjači posle Gruje, gimnastičara. Možda, to nikad nije bilo jasno jer se nisu tukli da dokažu ko je jači, ali su obarali ruke. Gruja je tu bio najjači. Ja sam bio najslabiji, ili možda malo jači od najslabijeg, pok. Bobana “Selje”.  Jedan Đoka, stalno me je mlatio pa mi je dosadilo i počeo sam da treniram i trčim, da mogu da se oduprem. I konačno, finalno obaranje ruku u 8. razredu, sa mojim dobrim drugarima Grujom i Uskokovićem, posle duela koji je trajao sa svakim od njih dosta dugo, tada mi se činilo po desetak minuta, ali svakako do iznemoglosti,  pokazalo je da sam stigao do trećeg mesta u razredu, pruživši neverovatan otpor svakome od njih. Obe runde po desetak minuta nepomičnog pokušaja savladavanja protivnika… Usko se radovao kao i ja, uostalom on me je bodrio dok sam vežbao, nije me ismevao kao drugi.

Srednja škola značila je svakodnevno muvanje po centru gde je neizostavan bio susret sa “Tomi Stilom”, koji je imao jedinstven stil sviranja na raštimovanoj gitari sa par žica. Njegovo karakteristično sviranje na gitari koje se sastojalo uglavnom od lupanja šakama u rezonantnu kutiju gitare i pokojeg zvuka proizvedenog na žici i pevanje “kad sveci marširaju” obeležili su skoro svaki prolazak kroz ulicu Pobede ili kraj Tvrđave.

Imao je on i malu ulogu u filmu “Cigani Lete U Nebo”, gde je zaradio za to vreme odličnu svotu novca i negde u okolini Niša sagradio veliku kuću u kojoj je živeo. Ipak, provodio je vreme prosjačeći na ulicama uz veliku buku koju je pravio udaranjem u gitaru i pevanjem na svoj autentičan način koji je zvučao kao mešavina jazz ritama i ciganskog stila pevanja narodne muzike.

Ciganska muzika… U gradu gde sam odrastao, Nišu, spori ritam ne prolazi. Temperament tog grada i ljudi traže brz ritam, a toga nema bez ciganske muzike. Šaban Bajramović, Keba, samo su poznatiji od mnogih drugih koji su sa podjednako žara pevali i uveseljavali ljude. Sećam se devedesetih, devedesettreća godina, najveća inflacija u istoriji, i Cigani istovaruju neki kamion i u pauzi, u prikolici kamiona uz osmeh igraju u nekom svom zamišljenom ritmu. Takva scena ne može a da te ne “podigne”.

Da nije bilo Cigana, ne bi bilo ni mog prvog ozbiljnog poslodavca, Nina, čoveka koga je tetka sklonila od lošeg društva i odvela u Austriju a on tamo završio školovanje, i uz muziciranje sa nekim našim zvezdama, uspeo da postane i direktor jedne austrijske firme i otvorio drugu, austrijsko-srpsku, u kojoj sam dve godine radio. Iskustva iz te firme, Activemedia, bila su prva ozbiljna iskustva i saznanja o softverskom razvoju, koja sam stekao. O njegovom poštenju u poslu i toleranciji dovoljno je samo da kažem da ga smatram jednim od najboljih menadžera koje sam ikada upoznao.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni Arsen Dedić nikad napisao “Da su me ukrali cigani”.

Da nije bilo Cigana, ko zna šta bi Kusturica snimao i da li bi uživali u njegovim filmovima, a film “Ko to tamo peva” ne bi bio ni upola tako dobar, niti bi jasno pokazao koliko možemo biti nepravdeni.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni znali da smo pre sedamdesetak godina Nemcima, mi, Srbi i Cigani bili isti, mada smo mi njih smatrali manje vrednim od sebe.

Da nije bilo Cigana, ne bih imao odličnog školskog druga, ne bih dovoljno rano imao podsticaj i podršku u mojim treninzima, ne bih naučio jednostavne menadžerske “cake i fazone” i imao priliku da vodim softversku firmu na samom početku svoje ozbiljne softverske karijere, da nije bilo Cigana, ne bi ruske pesme bile tako lepe, i ne bi tamburaši imali upola tako dobrih stvari kao što sada imaju. ne bih iščekivao ponovni dolazak 100 Gypsy Violins Orchestra, ne bi bilo ni onih prosjaka i problematičnih koji poput savesti upozoravaju da ako se ne krećeš i ne trudiš da budeš bolji, lako možeš postati najgori.

Da nije bilo Cigana, možda bih ostao beskrajno tužan što sam imao tu “sreću” da se rodim baš u ovoj zemlji, da nije bilo njih, ne bih imao teme za rasrpave sa prijateljima i poznanicima, rasprave o ljudima, tolerantnosti, predrasudama. Ne bih izbrusio svoje misli do ovog nivoa gde za Cigane ne kažem “i oni su ljudi” već “svi smo isti”, ne bih naučio da se ljudi razlikuju ne po običajima, boji kože, veri, imovini, već po duhu i karakteru. I svakako mnogo kasnije bih, možda i prekasno, zakoračio u softverski svet.

A ko se ne slaže sa mnom… Široko mu polje…

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑