Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Month: February 2012

Račun prođe, uplata nikako

Već poznata situacija, posle dosta muka prodaja ugovorena, posao završen, roba isporučena (ili usluga urađena), ali od uplate ni traga ni glasa.

Šta činiti? Pre nego što pomislite da angažujete debile poput ovih na fotografiji gore, ili one uglađene smarače sakrivene iza agencija, treba da razumete zašto se nalazite u toj situaciji.

Ljudi su pohlepni? Da. Mnogi.

Niko nema para (a Vi ste izvisili). Ima i toga. Ali zašto baš Vi?

Ide Vam naopako kao da ste se na Boga kamenjem bacali? Moguće, ali nisam ovlašćen da govorim u njegovo ime. To ćete morati sa Njim, sami da raspravite. I, stanite u red…

Ono šta Vam do sada nije palo na pamet je da imate mogućnost da sprečite da se ovakve stvari dešavaju u budućnosti. Ne plačite sada za prosutim mlekom i okrenite se napred. Za dugove je uvek kriv – prodavac! Ne Vaš prodavac, ako ga imate, već i on i Vi.

Često čujem da mi se ljudi žale: “nije mi problem da prodam, problem mi je da naplatim” ili “znam da država/velike firme ne plaća(ju) ali s kim da radim ako ne radim sa njima – tu su svi veliki poslovi”.

Ako i Vi mislite isto, onda ne razumete prodaju. Prodaja je ciklus koji se završava plaćanjem, jel tako? Pogrešno! Prodaja je ciklus koji se završava zadovoljstvom obe strane. Upamtite to! Bitan element zadovoljstva su dva događaja:

– da je roba isporučena u ugovorenom kvalitetu, količini i roku (isto važi i za usluge)

– da je roba (usluga) plaćena do poslednje pare i na vreme, bez kašnjenja

Dakle, Finis coronat opus – Kraj kruniše delo!

Ako umete da prodate a ne umete da naplatite onda ste vi moderna verzija Deda Mraza za firme. Vi poklanjate. Počnite da prodajete.

Znam, znam, sad ćete reći da je džaba sve to ako neko ne želi da plati. Nije tako. Nemojte raditi sa njim. Ne srljajte. Ne budite Vi pohlepni. Savet Caveat emptor (“neka se kupac pazi”) važi i za prodavca, za Vas.

Kako dakle prodati a da prodaja ipak bude krunisana plaćanjem? Razgovarajte o plaćanju i sa više pažnje nego što razgovarate o samoj ponudi. Nemojte biti presrećni što je kupac konačno pristao. Pitajte, da li odgovara plaćanje, da li imate dogovor, da li možete očekivati neke probleme u plaćanju, da ne ulazite u posao ako će toga biti. Insistirajte na tome da ako isporučujete ugovorenu vrednost (u tonama, komadima kako god), kupac mora da vam isporuči sa podjednakom preciznošću – novac.

Nepoznatom kupcu ne nudite odloženo plaćanje. Tražite garancije. Raspitajte se prethodno o kupcu, proverite ga, kakav je platiša. Da li duguje, da li slučajno nije u blokadi.

Ali pre svega upamtite da u prodaji iako morate uspostaviti prijateljski odnos sa kupcem, ona mora u bitnim elementima ponude ostati depersonalizovana. Nemojte reći nikad “ja Vam mogu odobriti”, već “mi Vam možemo…”. Imajte na umu da odnosi između kupca i prodavca prirodno se kreću od nepoverenja ka poverenju. Shodno tome, prirodno je i očekivano da na početku vašeg odnosa kupac i ne očekuje niti velike popuste niti dug rok planja, niti odsustvo garancija plaćanja. Što duže radi njegova očekivanja će rasti i tražiće ustupke.  Ako pogrešite i u startu dopustite da odnos bude sa više poverenja, date sve moguće ustupke, samo da bi prodali, dakle više nego je to prirodno doći ćete u situaciju da kasnije nemate više šta da ponudite.

I konačno, šta ako kupac traži više ustupaka nego što mu možete odobriti?

D-e-p-e-r-s-o-n-a-l-i-z-u-j-t-e prodaju!!! Od prvog pitanja o ustupcima.

Ovako:

  • “naša praksa je”,
  • “mi imamo sistem popusta”,
  • “mogu izračunati prema našoj formuli koliko vam moja firma može dati rok plaćanja”,

i, znajte da su za kupca nepovoljne sledeće okolnosti:

  • ako nemate prethodnog iskustva sa njim, pa ne znate da li redovno plaća (nemate na osnovu čega da izračunate)
  • ako se dešavalo da je kasnio ili plaćao u delovima,  nemojte to računati kao uredno plaćanje

Te okolnosti iskoristite.

Upotrebite neku formulu poput ove:

max iznos=(željeni rok plaćanja u mesecima (nedeljama)/broj meseci saradnje )*dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Da vidimo kako to izgleda na primeru:

1.  kupac sa Vama radi već pola godine sve uredno i na vreme plaća, do sada je naručio robe za 20.000 i uredno platio 20.000 i želi rok plaćanja od 2 meseca:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(20.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*1*0.75

max iznos = 5.000 EUR

2. kupac radi sa vama pola godine ali samo dva puta (4000 EUR) od 10 porudžbina (20.000 EUR)  je platio na vreme:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(4.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*0.2*0.75

max iznos = 1.000 EUR

Jel Vam sada jasnije zašto je odgovornost za naplatu na prodavcu? On kontroliše uslove prodaje.

Formula za max rok plaćanja za željeni iznos bi bila:

max rok=(željeni iznos /dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo) * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Odgovor na poslednje pitanje: kako sam došao do koeficijenta 0.75? Po formuli: “može mi se”. Štitite svoj biznis. Ostavite rezervu, ukalkulišite rizik.

 

 

 

 

 

 

Koju granu preseći u krizi?

Jedan problem neprekidno karakterise “biznismene” iz nekog proslog vremena koji su očigledno zalutali u ovom vremenu.

Oni misle: “U krizi kažu prvo se režu troškovi marketinga. Zatim se smanjuje broj ljudi. Manje usta za nahraniti i mirna Bačka… ”

Ja im kažem: Malo sutra.

To je egoistična logika upakovana u “racionalno poslovno razmišljanje” i sakrivena iza “silovane” Darvinove teorije, nalik onoj koja je bila osnova nacizma – najsposobniji će ostati. Istina je da opstaju oni koji se najbolje prilagode promenama.

Pre svega, biznismeni koji razmišljaju o otpuštanju ljudi da bi rešili krizu, imaju mnogo inteligentniji potez: da prvo otpuste SEBE,  jer su bili nesposobni da:

  • uoče trendove
  • razumeju trendove
  • isplaniraju kako da im se prilagode
  • učine to
  • obezbede posao svojoj firmi

Zaključak: nesposobni su.

Posledica: kad zbog toga što je bura napolju počnete da bacate posadu preko ograde, da rasteretite brod, jednog trenutka ćete ostati bez ljudi koji su vam potrebni da izbacuju vodu kad konstrukcija popusti. A neće ih biti. Jer ste ih izbacili.

Marketing nije trošak, marketing je investicija. Ko to ne razume, džaba mu trud. Ljudi nisu trošak – ljudi su kapital. Neponovljiv. Loši su? Pa sami ste ih birali. I sami ste ih edukovali. A… niste ih edukovali? Pa zašto niste?

Troškovi su ipak, skupa odela, jahte, stanovi, automobili, putovanja na egzotična mesta…

Trošak je prelepa guskica na mestu PR managera. Trošak je platiti malog od tetke da uradi za džeparac ono za šta neki “klipan” traži par soma eur.

A prodaja, prava prodaja, je daleko od distribucije cena, raznošenja cenovnika i kataloga i brutal force metode noga u vrata i povećaj broj poziva…

Marketing priprema teren za prodaju, prodaja sakuplja plodove dobrog marketinga.

Jedan bez drugog ne funkcionišu.
—-
Priređeno od mog komentara na Peđin tekst: http://www.pedya.rs/2009/10/19/koji-si-bre-sad-pa-ti/#ixzz1nRMdkYnQ

Biće teško, ne nadamo se ničemu… a kog ste đavola i pokušavali?

Danas sam testirao crnogorski URL shortener. Da ne dužim šta je to sve piše ovde.

Na prvi pogled sjajan mali proizvod sa interesantnom sintaksom za proveru i statistiku (dodatkom znaka = ili + na kraj generisanog kratkog URL-a). I na drugi pogled – sjajan. Sve pohvale.

Ali istovremeno imam i oštru kritiku na način prezentovanja: ne možete izbaciti novi proizvod na tržište i na samom početku trke biti uveren da ćete izgubiti, citiram: “Vučinić kaže da će biti teško takmičiti se na tržištu sa kompanijama kao što je Google (goo.gl) ili bit.ly koje iza sebe imaju milijarde uložene u razvoj i koji najčešće kupuju sve projekte koji su uveli nešto novo ili inovativno kad su URL Shorteneri u pitanju”.

Ne ulazi u meč ako misliš da ćeš izgubiti, da nemaš šanse, ako ne veruješ u sebe.

Ako si sebe već u startu osudio na poraz, onda ustvari šalješ poruku da ne veruješ u valjanost i prednosti svog proizvoda. A to je vrlo loša poruka ako ti je namera da on postane korišćen i jednog dana čak i otkupljen od strane velikih igrača.

To se tako ne radi.

Zato ako imate dobre ideje, i umete da ih tehnološki realizujete, podjednako pažnje posvetite tome da u timu imate nekog ko ume to da proda tržištu. Mnoge dobre ideje nisu nikad zaživele samo zato što je poslovni aspekt zanemaran zbog tehnološkog.

Uvek istaknite šta je vaša prednost, tzv “value proposition” koji pružate korisniku. I ma kako ona mala i nijansirana u odnosu na konkurenciju bila, na njoj gradite strategiju nastupa. Ako ne znate kako, uvek ima ljudi koji vam u tome mogu pomoći.
Jedan od onih koje mogu preporučiti je http://rethinker.posterous.com/

 

U zemlji krvi i jeda

Poslednjih dana javnost je uzburkao film holivudske produkcije u kome je, kako neki kažu (film nisam gledao), bačena ljaga na srpski narod i vojsku. Možda je. Možda i nije. Ono što je pravo pitanje je, kako je moguće da smo do te tačke došli da bilo ko može da sere po nama?

Kako je moguće da jedan narod, koji tokom svoje duge istorije, od davnog 7. veka, nema nijednu mrlju na savesti, u samo nekoliko godina na kraju 20. veka, postane simbol divljaštva i masovnih zločina?

Kako je moguće da narod koji poslednjih 200 godina vodio ratove skoro 30 godina, oslobodivši se i pobedivši dve velike imperije – Tursku (Otomansku imperiju) i Austrougarsku monarhiju, i tokom 25 godina ratova sve do 1991 nije optužen ni za jedan jedini zločin, već naprotiv, pokazao neviđeno viteštvo u ratovanju, i human odnos prema neprijatelju, narod kome je neprijatelji u znak divljenja  podigao spomenik u sred Beograda, u samo 5 godina ratova tokom poslednje dekade 20. veka ulazi u krug naroda koji su optuženi za surovost, genocid i ratne zločine velikih razmera?

Nisu Srbi, naravno, jedini narod koji je dobio etiketu surovog, zločinačkog, genocidnog. Nije srpski narod jedini koji će dugo ovu etiketu nositi, istorija ratnih zločina i pokolja u Evropi je duga i teško da ijedna do evropskih zemalja može da kaže da nisu barem jednom u svojoj istoriji okrvavili svoje ruke krvlju nedužnih. Počev od krstaša, inkvizicije, pa sve do masovnih zločina fašista, nacista i komunista. Nije čak ni crkva ostala čistih ruku. Štaviše, krv na rukama crkava ne stiže ni da se zgruša a već se nova proliva u ime “boga”, protivno svim božjim i ljudskim zakonima.

Kolika je zaista odgovornost naroda u zločinima koje u njihovo ime čine vojske, ili da budem precizniji, pojedine jedinice vojske? Može li se narod amnestirati od ove odgovornosti?

Sećam se priča mojih, sada već pokojnih baba i dedova, o drugom svetskom ratu. Kažu “Nemci su bili gospoda, Bugari su bili grozni, a tek Rusi kad su nas oslobađali”. A ipak, ta “gospoda” streljaše 10.000 civila u Nišu, na Bubnju, 6.000 u Kraljevu, 2800 u Kragujevcu, 4.300 na Banjici,  40.000 u koncentracionom logoru Sajmište… Kad malo zagrebemo ispod površine, vidimo da su te zločine činile SS jedinice a ne Vermaht. Deo vojske, a ne svi.

 

Da li je onda ceo nemački narod kriv? Pokušavam da postavim paralelu, između Nemaca, Italijana i Srba, između Hitlera, Musolinija i Miloševića. Bilo je tu oko svakog od njih još zločinaca, u toj zločinačko-propagandno-ratnoj mašineriji, ali koliko je koji od ova tri naroda, koji imaju danas ogromne mrlje na svojoj savesti, učinio da spreči ili makar kazni zločince u svojim redovima?

Musolinija su uhvatili i streljali Italijanski partizani.

Nemci su do poslednjeg dana verno podržavali Hitlera. Bar tako izgleda. A ustvari mnogi nisu ni znali šta se čini u njihovo ime. Sećam se jednog dokumentarca gde vidim Nemce kako plaču kad su videli tela ubijenih logoraša, koji su tu, na jedva kilometar od njih živeli. Da, mogli su saznati, da su želeli. Ali verovali su da ih oni koji ih vode, ne lažu.

Miloševića i ceo vojni, obaveštajni i politički vrh, uhapsili su Srbi i izručili Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u Hagu.

Kad ovako pogledamo, jedino se Nemci nisu potrudili da operu svoje ruke.

Ali, da li je taj trud Srba, kao i Italijana dovoljan ili je samo bacanje prašine u oči i bežanje od odgovornosti? Ipak za razliku od Italijana, mi nismo imali nikoga ko se oružjem suprostavio ludilu, dok je Milošević bio moćan. Ipak, za razliku od naše slavne prošlosti, vojska nije našla za shodno da izvede državni udar, kako je znala i umela iz osećanja časti i patriotizma, više puta u prošlosti.

Sećam se rata u bivšoj Jugoslaviji. Sećam se Hrvatske i bitke za Vukovar. Prvi red, parter, “VIP” mesta. U rovu. Ispred i iza po 400 metara gustog minskog polja. Iznad i okolo svakog dana po nekoliko stotina do par hiljada granata. One zunzare od puščanih zrna što zuje okolo, niko više i ne primećuje.

Bio sam pripadnik JNA, i ne, nisam video nijedan zločin koji je vojska počinila. Ali sećam se:

– aktivista Vuka Draškovića koji su uhapšeni u Dalju jer su javno pozvali vojsku da dezertira i ne bori se za račun Miloševića,

– meštana, staraca Hrvata koji su nam se očiju punih suza, zahvaljivali jer smo im pomagali u teškim poslovima koje sami nisu mogli uraditi,

– druga iz voda koga smo vezali i kome sam (ne jedini) držao repetiran škorpion naslonjen na čelo, spreman da ga ubijem ako mrdne, jer je pijan izgovorio “idem da jebem onu Hrvaticu” (koja je živela u kući preko puta a čiji je suprug bio u hrvatskom ZNG),

– vojnika izrešetanih nogu koji plače i ponavlja “ubio sam dete”, jer je u Vukovaru, spustio oružje i rekao klincu da se skloni a onda bio pokošen rafalom tog istog klinca, koga je potom u padu uzvraćajući pogodio i ubio,

– protest meštana Dalja protiv Arkana i njegovih ljudi jer su streljali zarobljenike u sred Dalja i ostavlajli ih tako na ulici. “Vi ćete otići, a nama će ostati sramota”, bunili su se meštani.

– sećam se druga, koji je 1999, došao sa Kosova i na TV-u je bila vest da u Štimlju gore srpske kuće, on je prokomentarisao “koje kuće, kad smo mi popalili sve one koje Šiptari pre nas nisu?”

Znam da niko iz moje bivše jedinice, 63.padobranske brigade, nikada nije optužen ni za jedan jedini zločin. Niti iko iz oklopnih jedinica. Niti od artiljeraca. Ni od pešadije. Ni od avijacije. Nije regularna vojska organizovano činila zločine. To su činili drugi, van vojske. Uglavnom. Kao i kod Nemaca, “drugi”.  Ko?

Sećam se i da je bilo “dobrovoljaca”, Šešeljevih, Arkanovih i da sam čuo, da su Arkanovi te zarobljene Hrvate koje su pobili,  “dobili” od vojne policije, koja je završila njihovo ispitivanje. I znam da su to i komandanti vojske znali. I komandanti teritorijalne odbrane. I da  su znali za to streljanje u centru Dalja. I da nisu ništa učinili. I nisam glup, shvatam da su vojska i politika videli da imaju idealnu priliku da zločincima, kakve su imali i Nemci i Italijani, prepuste najopasnije zadatke, samo da “satru” neprijatelja. I da su žmurili na to kako su te paravojne jedinice to radile. Umesto da se surovo obračunaju sa svakim pojedinačnim slučajem nečasnog i zločinačkog ponašanja.

I znam da smo znali i upozoreni da se sa njima ne kačimo. Jer su oni iznad nas i vojske i svih drugih.

I znam da su mnogi civili oko mene likovali kad je 1999 procurelo da se Šiptarima koji napuštaju Kosovo oduzimaju pasoši i dokumenta. I da su me gledali kao neprijatelja kad sam rekao da to nije u redu.

A znate sve to i vi. Ne pravite se ludi. Znate. I ćutali ste. Lažete da ste govorili drugačije. Razmišljali možda jeste ali niste ništa učinili da se promeni. Niste, jer ste videli kako prolaze oni koji jesu pokušali. Prebijani su, hapšeni, ubijeni.

Najveći broj nas, Srba, nikada nije počinio zločin. Najveći broj nas, koji smo ratovali, nikada nije počinio u ratu zločin. Najveći broj nikad nije ni video neprijatelja izbliza. Ali takođe, najveći broj nas je verovao da je opravdano potamaniti one koji nas mrze. Nismo pitali da li nas zaista mrze. Verovali smo onome šta nam mediji serviraju i gutali ta medisjka govna. Nije nam baš prijalo ali smo ih gutali.

Ne, neću vam reći, nije trebalo da mrdnemo izvan granica Srbije. To je naivno. Podjednaka količina umnobolnih kretena bila je i izvan granica Srbije, koliko i omeđena granicom Srbije. Da nismo krenuli tamo, da nismo vodili rat van granica Srbije, vodili bi ga ovde, na našim ulicama.

Ali ću vam reći ovo: svako od nas, svako snosi deo krivice za ono šta se dešavalo a okretali smo glavu, ili nismo želeli da verujemo da se dešava, ili smo dogovarali “da ali to rade i ‘oni'”, relativizujući odgovornost, ili još gore, upirali prst unazad 50-60 godina, tražeći opravdanje za zločine koje “naši” čine u “odmazdi” za davne zločine one druge strane. A što onda ne potamanimo do poslednje ajkule i ribe jer su njihovi preci naše pretke isterali na kopno?

Samo 5-6 godina ratova tokom devedesetih godina dvadesetog veka, bacile su ljagu na svetlu istoriju i ponos srpskog naroda, toliko da se danas mnogi stide svog porekla. I tu nema deterdženta koji tu mrlju sada može oprati. Kasno je.

Treba odgovorno i zrelo prihvatiti činjenicu da jesmo odgovorni, jer smo dozvolili da se pojavi neko kao Milošević, kao Karadžić, kao Mladić, kao Šešelj, kao Arkan, kao Ceca koja je Arkanu donela širokonarodnu amnestiju zbog svoje popularnosti.

Treba da prihvatimo da su se desile užasne stvari, u naše ime, u ime našeg naroda, i da ipak budemo ponosni što smo se sami osvestili, i što smo se sa svojim avetima i zločincima borili sami, pre nego što su to uspele da urade velike sile. Da, velike sile, pružile su nam priliku za iskupljenje, nemojmo se zavaravati da nisu mogle likvidirati ili uhapsiti bilo koga od tih zločinaca? Mogli su. Dopustili su nam da započnemo proces iskupljenja. Dobili smo šansu koju Nemačka na kraju drugog svetskog rata nije dobila.

Da li ćemo je iskoristiti? Zavisi od nas. Ako ćemo upirati prstom u jednu glumicu koja je rešila da se oproba kao režiser, i tražiti od nje da nam se izvini, i mrzeti je jer nas blati, onda, oprostite, ne zaslužujemo da nam se ikad oprosti. Ne, ne mislim da je njen film i pogled na ta dešavanja fer. Ali nisam ni očekivao da će biti. Ali mislim da joj pridajemo preveliki značaj, veći od onog koji joj zaista pripada.

Da, bolno je saznanje da naša savest nije više bez mrlje. Sa time možemo ili živeti, ili izumreti. Bolno je saznanje da smo u manje od 100 godina izgubili dva miliona ljudi. Bolno je saznanje da su mnoge te smrti ostale neosvećene, neobeležene, sakriven, zbog “viših interesa”. Naš jed neće vratiti iz mrtvih nijednog od njih. Naše “izvini” neće poništiti nijedan zločin koji je učinjen u naše ime. Šta je učinjeno, ne može se izmeniti. Sa time se mora živeti.

Da li će ovo ostati zemlja krvi i jeda, ne zavisi ni od Holivuda, ni od Amera, ni od Nemaca, ni od svetog Petra, već samo od nas.

Na kraju krajeva, većina odgovornih za sve te zločine već je u zatvoru. Da li ćemo mi izaći iz zatvora koji sami sebi namećemo i nastaviti da živimo i radimo na stvaranju nove slike o nama, Srbima, ne zavisi ni od kog drugog osim od nas.

Svet ne voli plači-pičke. Svet voli pobednike.

 

 

 

Srbijo, jebem ti…

Srbija. Bogata zemlja.

Škole dve nedelje ne rade.

Danas se radi skraceno. Od sutra, pa do ponedeljka se ne radi. Zbog štednje struje.
Ne rade banke, ne radi pošta, APR… svi oni koji su potrebni da bi se posao obavljao.
Frka je. Pao sneg. Čak 30 cm, ponegde i 40cm a negde bogami i pola metra.

Jebeno je to.

Vanredno stanje.

Sad lepo svi u hibernaciju a posle u idemo svi skupa u majčinu.

Kad kmekavce i pekmeze imamo na vlasti – sami smo ih birali – tako nam i treba.

A sećam se, ne tako davno beše… Zima je bila onako, zimska, sa mnogo snega. I niko nije kukao.
Ali umro je Duško Radović, a mi smo zaboravili da zima nije lav.

Srbija je postala zemlja cmizdravaca, kukavica, maminih maza i džabalebaroša.

Samo, kad đavo konačno zakuca na vrata, nemojte da se pitate ko ga je zvao. Nemojte.

Tako nam i treba.

Možda je sve to samo evolucija: Godine 1912, srpski mladići su svi odreda, jedan za drugim, dugi niz sledećih godina sve do 1919 pokazali nadljudsko herojstvo, kao i srpske žene, nacija je izgubila 1/3 stanovništva – i bez obzira na mnogo oštrije zime i rat – preživela.
Samo 100 godina kasnije, njihovi potomci hodaju kao marionete – teturajući se kroz dubok sneg (30cm) raširenih ruku i širom otvorenih očiju podignute glave, osmatraju opake – LEDENICE, mozga ispranog apokaliptičnim vestima o zloj zimi.

Jednom, sad već davno, beše snimljen film “Marš na Drinu” i u poslednjim kadrovima major Kursula, pada, izgovarajući čuveno: “Drino, jebem ti…”.

Nisam pao, ali ozlojeđen onim u šta se ova nacija pretvorila, mogu samo procediti kroz zube: “Srbijo, jebem ti…”

Bogu hvala pa sam rođen u prošlom veku.  Nekako je bio, hmm, muški. Čak su i žene imale veće srce od današnjih muškaraca. Miševi su bili hrabriji od današnjih političara…

Kad malo bolje razmislim, sve šta imam da kažem je:  “Vlado, jebem ti…”

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑