Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Category: Uncategorized (page 1 of 16)

O pokojniku sve najbolje

fired Otkaz je manje-više traumatično iskustvo za svakoga. Za zaposlenog i za poslodavca. Retko se desi da su nakon otkaza obe strane zadovoljne i da nema netrpeljivosti među njima.

Mnogo tih nesuglasica može se rešiti pravilnim tretmanom zaposlenog dok još radi u firmi ali dok je sveta i veka uvek će se dešavati, u svakoj firmi, da neko mora biti otpušten ili će sam dati otkaz.

Ako ste poslodavac, tri stvari morate znati:

1. Nema bezbolnog raskida ugovora sa zaposlenim.

Neko se uvek oseća oštećenim i izneverenim), zato se zadržite uvek na relevantnim i objektivnim kriterijumima i izbegnite duge diskusije: saopštite odluku i uputite zaposlenog u njegova prava i poželite mu sreću. Ako je bio dobar naravno da ćete mu dati preporuku…

2. Nemojte kriti razloge otkaza od drugih zaposlenih.

Ako smatrate da se to drugih ne tiče jer je to Vaše pravo, grdno se varate.  Ako to Vi ne objasnite, ostali će radnici smisliti ili dokučiti razloge.  I to nije “polaganje računa”. To je prilika da poboljšate firmu: ne propuštajte priliku da drugi uče na tuđem primeru. To ne podrazumeva ogovaranje, već kratko profesionalno objašnjenje šta se ne toleriše, na živom i skorašnjem primeru, u pažljivo odabranom trenutku.

3. Nemojte sa emocijama govoriti o bivšem zaposlenom.

Još pre nekih 17-18 godina u svojoj firmi uveo sam pravilo “o pokojniku sve najbolje”. Često su prodavci morali nastaviti posao gde je neki bivši prodavac stao, i strogo je bilo zabranjeno reći bilo šta loše o bivšem kolegi. Kolega je prestao da radi, trenutno ne radi, a ako se klijent žali na postupke ili nastup bivšeg kolege, izvinite se i ne komentarišite previše. Jedno “zato sam ja sada tu, ne brinite, hvala Vam sada znam šta Vam je bitno i čime niste bili zadovoljni”.

Da, možda taj bivši kolega o Vama priča sve najgore. Ali vi budite profesionalac. I, upamtite – o pokojniku (i bivšem zaposlenom), sve najbolje. Jednom ćete i Vi biti na njegovom mestu. I na mestu bivšeg zaposlenog i na mestu pokojnika. To je život 🙂

Može i bez veze, ali ne može bez Interneta

Neposredno pred selidbu dobih vest od budućeg stanodavca da je predao zahtev za Internet kod SBB ali da će oni moći da uvedu Internet tek za 7 do 10 dana. Bio je 23. avgust, a za 25. sam već ugovorio selidbu. Kao mlada Internet firma, Adbuka jednostavno ne može sebi dozvoliti da ostane bez Interneta. Počeo sam se raspitivati za iskustva sa mobilnim internetom i bezobrazno visoke cene i nepovoljni uslovi ali i ne baš sjajna iskustva korisnika su me odbili od te ideje. Stanodavac se već složio da mi ustupi korišćenje njegovog 1Mbit/s ADSL internet priključka ali to bi bio skok sa konja na magarca, sa 10 na 1 Mbit… I dugo čekanje na 24Mbit/s vezu…

Okrenuh i broj SBB, isti odgovor. Moram čekati. Objasnih da sam ja ustvari biznis korisnik mada je privatni priključak da sam osnivač firme, a ako treba uzeću kao pravno lice. Ne vredi, moram čekati. Onda je usledio poziv iz SBB službe za biznis korisnike… I dalje slaba vajda mada službenica razume problem i pokušaće da ubrza ali ne može obećati.

Anything is possible…if you dare to ask! Setih se ovih reči Marc Victor Hansena i Bob Proctora iz knjige “Aladin faktor” i kliknuh na “Compose mail”… Pre petnaetsak godina sam tom čoveku, Marcu poslao avionsko pismo i tražio da mi pošalje potpisan primerak neke svoje knjige. Poslao mi je četiri knjige 🙂 Nepotpisane doduše, ali četiri je četiri 🙂

Prisećajući se tog iskustva i da ako ne tražiš ne možeš ni dobiti, počeh pisati email. Prenosim deo tog emaila:

Mi smo novosadska firma koja je u toku septembra seli u Beograd. Ja, kao osnivac i direktor firme vec sam se preselio i na adresi gde cu stanovati postoji kablovski sbb prikljucak na ime stanodavca a stanodavac je predao i zahtev za internet… Paket koji trazimo inicijalno i za koji je stanodavac predao zahtev je L, sa ugovornom obavezom od 12 meseci (24Mb/s).

Razlog mog obracanja je duzina trajanja procedure – 7 do 10 dana, kako sam obavešten i želim ovim putem upitati da li je moguće da naš zahtev obradite brže. Ja kao osnivač i direktor firme jednostavno ne mogu dozvoliti da budem bez interneta u stanu, niti da se oslonim na nepouzdane mobilne varijante.

Adbuka je mala i nova internet firma. Međutim o nama i našoj inovaciji već je pisao i Blic i još neki stručni online magazini. Naše potrebe brzo rastu i u analizi ponuđača Internet usluga SBB se nama nameće kao logičan izbor. Međutim, kao i svaka mala firma mi smo nestrpljivi i nemamo luksuz da sebi dozvolimo da budemo bez kvalitetne i brze veze.

Ja znam da je moj zahtev zvuči neuobičajeno ali nije neoubičajen – moja prethodna iskustva sa vašom kompanijom su bila takva da ste za poslovne potrebe vaših kroisnika uvek reagovali brzo. Ja ne tražim protekciju, već samo par minuta pažnje osobe koja o ovome odlučuje i koja ume prepoznati specifične potrebe kroisnika i može ubrzati uvođenje internet priključka.

Ukoliko Vi niste osoba koja može da odluči o ovom zahtevu, molim Vas prosledite to osobi koja ima veća ovlašćenja.

 

Sutradan sam dobio odgovor da će nas neko kontaktirati. Desetak minuta kasnije stanodavac mi je poslao SMS da će ujutru uvesti Internet. Sutradan u 11 ujutru imao sam Internet u stanu i pre nego sam se uselio. Tek tada, video sam da je moj email prosleđen istoj ljubaznoj službenici sa kojom sam razgovarao. A u stanu me čekalo svetlucanje zelenih lampica na modemu, veza od 24Mbit/s i kutija na kojoj je pisalo “Hitno direktor”.

Hvala SBB za pokazanu poslovnost i brzo reagovanje na neuobičajen zahtev budućeg korisnika. Hvala što su brzo prepoznali naše potrebe. Iskreno sam iznenađen brzinom reakcije i sposobnošću velike kompanije da reaguje fleksibilno, i brzo reaguje na primljen zahtev.

Svakako, da se nisam usudio da tražim, ne bih ni dobio, ali mnogo puta smo i ja i meni znani ljudi bili u prilici da iskusimo nezainteresovanost velikih kompanija za pojedinačne korisnike i robovanje procedurama. Ovaj primer mi ipak uliva nadu da se stvari u Srbiji menjaju na bolje.

Još jednom, hvala SBB. Prijatno su me iznenadili.

 

 

Zašto je generalizacija dobra?

Vrlo često u diskusijama između ljudi može se čuti optužba “generalizuješ” ili “to je generalizacija”. Kao i većina “-ija” prva reakcija je odbrambeni stav kojim svako od nas pokuša da odbije ovakvu tvrdnju, jer negde, podsvesno, mislimo da je sve šta je “-ija” loše.

Ustvari, suština generalizacije je elementarni korak bilo kog dedukcionog zaključka: od opšteg ka pojedinačnom. Bez generalizacije ljudske misli ne bi mogle biti organizovane. Uključuje moć apstrakcije i uočavanja bitnih svojstava a odbacivanje specifičnih i pojedinačnih svojstava. Mačka bi bila mačka, pas samo pas, ovca i dalje ovca ali svi zajedno ne bi bili životinje. Ljudi ne bi bili ljudi, već bi ih razdvajali po visini, boji očiju, naravi, veri, rasi, poreklu, što je već ranije viđeno u istoriji ljudske vrste i za rezultat imalo ogromne pokolje. Da, dragi moji, odsustvo generalizacije ističe male razlike i relativizuje bilo koje zapažanje dovodeći ga do odsustva bilo kakvog zaključka.

Zato kad vam neko sledeći put kaže da generalizujete, a Vaš zaključak nije baziran na uzorku koji se moži izbrojati na prstima ruke, ne nasedajte na zamku. Generalizujete, jer vaš um funkcioniše upravo onako kako je to priroda osmislila, i uočava zajedničke karakteristike neke pojave. Generalizujete jer prethodno proživljeno je postalo iskustvo. Iskustvo se bazira na generalizaciji. Jer iskustvo nije statistička metoda, iskustvo je biološki ugrađen analitički postupak, zasnovan na pamćenju, bolu, generalizaciji u zaključivanju, da bi naučili da se čuvamo po nas opasnih stvari.  Ova optužba da generalizujete je i dobro oružje manipulatora koji žele da trpite dovoljno dugo dok vas potpuno ne iskoristite, jer “nije dobro da generalizujete” kako vam oni poručuju. Nije. Jer kad vi generalizujete, oni tu nemaju šta da traže. Provaljeni su jer iz vas kroz generalizaciju progovara mnogo više od nekoliko vaših slučajeva, to progovara praiskonsko iskustvo negde duboko pohranjeno u vašim genima. Priroda vas je oblikovala da budete sposobni da generalizujete. Da bi preživeli.

Jer, “ko ne pamti, iznova proživljava”. Zato, dragi moji, slobodno generalizujte, manje ćete grešiti nego da relativizujete. I bićete slobodni.

Kako prevazići refleksno odbijanje kupca?

Svi koji su u prodaji doživeli su, mnogo puta, rečenicu: “ne, nisam zainteresovan” i pre nego su uspeli bilo šta o svom proizvodu da kažu kupcu.

Kako kupac može biti nezainteresovan za ono što i ne zna šta je. Može. On je nezainteresovan da mu se bilo šta proda!

Prvo, treba da razumete da kada se desi to nije vaša greška (osim ako ste izazvali kupca da tako reaguje).

Drugo, to jeste Vaš problem.

Zašto se to dešava? Vi niste prvi prodavac koji je došao do tog kupca. Kada ste u prodaji koračate zatrovanim područjem koje su otrovali mnogi debili, sebični skotovi, licemeri, prevaranti i ostala uglađena gamad.  Svi oni zajedno, izneverili su dobre namere i poverenje kupca i nam samo ostaje da prihvatimo da je to tako i da živimo sa posledicama.

Nemojte kriviti kupce što baš Vas odbijaju. Oni odbijaju svakoga. Podjednako kao i Vi, na njihovom mestu. Setite se svoje poslednje posete nekoj prodavnici kada ste hladno prodavcu odgovorili “samo razgledam”. Isti ste. Posedujete taj refleksni mehanizam odbrane. Iz istih razloga kao i Vaši kupci.

Šta uraditi? Pripremite se.

Očigledno je da kupac “nanjuši” da počinje “prodajna priča” i reaguje odbrambeno zadržavajući svoju zonu komfora da odluči sam, onda kada nejmu odgovara, bez ubeđivanja. Razmislite o tome kako da uradite stvari a da ne “miriše” kao prodaja.

Ako želiš da promeniš svet kreni prvo od sebe

Kako sebe doživljavate_ Kao odličnog prezentatora, govornika, prodaavca ili kao osobu koja postoji da pomaže drugima da svore nove vrednosti za sebe? Zainteresujte se za kupca ne za prodaju.  Da li verujete da je za njega bolje da radi sa Vama nego sa nekim drugim? To kako doživljavate sebe, to će kupci i osetiti.

Nemojte zvučati kao prodavac

Ljudi kada prodaju, govore drugačije. To više nisu oni. To nije taj glas. Sami sebe miniraju. To radite i Vi! Ko god da vas je to anučio, gadno Vas je zeznuo! Ostanite ono šta jeste, ne trudite se da zvučite profesionalnije, budite prirodni, zadržite svoju boju glasa, ton, brzinu govora, rečnik. Ova promena glasa iz svakodnevno u prodajni se odvija trenutno i refleksno. Sami je teško možete primetiti. Ali drugi mogu. Vaši kolege. Ne budite sujetni, pitajte ih za mišljenje i probajte da zvučite prirodno. Treba Vam mnogo vežbe da ovo naučite.

Započnite drugačije

Refleks je uvek uslovljen poznatim stimulansom. Ako kupcu na samom početku govorite na isti način kao i mnogi pre Vas – refleks će se pojaviti i odbiće Vas, ne pruživši Vam priliku.

Tražite drugačije fraze, započinjite razgovor drugačije, birajte druge reči, budite fleksibilni, budite i duhoviti, svejedno. Samo nemojte biti poput hiljada morona koji su im nešto probali prodati pre Vas.

Fokusirajte se na kupca, ne na svoj prizvod

Počnite pričom o kupcu. Vaš proizvod je nebitan. Vi ste nebitni. Vaša firma je nebitna. Sve osim kupca je nebitno, jer ako on u prvim Vašim rečenicama ne čuje zašto je to dobro za njega, i koju korist ima (ne koju će nekad tamo u nekoj budućnosti imati), neće Vam ni pružiti priliku. Baš briga kupca koliko ste Vi veliki, uspešni, najbolji. On je sujetno biće koje želi slušati o sebi. Počnite govoriti o njihovim bolnim problemima kroz prizmu rešenja. Nastavite tim tonom.

I, konačno, šta je suština?

Kupac Vam pruža otpor čim oseti da Vas on ustvari ne interesuje već njegov novčanik.

Promenite osnovu, prekinite da sami sebe saplićete pa ćete videti koliko ustvari dobro prodajete.

 

 

 

Seciranje virusa

Kao mali voleo sam, “na radost roditelja” da rasklapam igračke da vidim iz čega su sastavljene i kako to radi. Posle sam nastavio sa električnim, elektronskim uređajima, biciklama, mašinama itd…

Sad kad sam odavno odrastao, volim da izučavam dobar programski kod. I tako mi je u ruke “uleteo” trojanac sa sajta prijatelja. Od provajdera je stiglo obaveštenje da mu je nalog suspendovan zbog slanja preko 8.000 emaila za 3 dana.

Brz uvid u kod sumnjivog fajla poakzao je njegovu “čitljivost”:

\x65\x76\x61\x6C\x67\x7A\x69\x6E\x66\x6C\x61\x74\x65\x28
\x62\x61\x73\x65\x36\x34\x5F\x64\x65\x63\x6F\x64\x65\x28
'7X1re9s2z/Dn9VcwmjfZq+PYTtu7s2MnaQ5t2jTpcugp6ePJsmxrkS1
PkuNkWf77C4CkREqy43S738N1vbufp7FIEARJkARBAHT7xRVnNIlui4X
O6d7Jx72TC/PN2dmHzjl8dbZf7x2dmd9KJXbHCtPQCbYHzjgKWYtZQWD
dFo3Xvj/wHKPMjFNvGkzwx/vTo1d+hL9cq2MF9tC9dgL8/GKNe84N/jq
xRl0PEktN5vaLk8AZdEZWZA+L5prJKswdTTy/5xTNv82yWm0 itd...

Simpatično. Malo petljanja po kodu, logična pretpostavka da su ovi prvi znaci hexa kodovi slova, proverio, i uspeo sam da ga dezinfikujem prosto izbacujući  prva 4 (\x65\x76\x61\x6C  tj “eval”)  i time izbacim delove na koje antivirus vrišti. Ok, google vrišti dok mu ne izbaciš sve hex kodove slova.

Voila!

I, moram priznati da je urednost i struktura koda na zavidnom nivou. A sama konzola koju ovi hakeri koriste za napad itekako je dobar alat na sopstvenom lokalnom serveru. Već ga koristim 🙂

 

 

A savet programerima: proučite ponekad ovakve programe. Ima se šta naučiti. A svakako, mislite na vreme o bezbednosti i ugradite u svoje sajtove neku skriptu koja proverava, automatski, sadržaj vaših fajlova. Ako naiđe na sumnjive funkcije bilo u ascii ili hexa zapisu da vas alarmira. Ima i drugih metoda ali ova je najlakša.

 

Račun prođe, uplata nikako

Već poznata situacija, posle dosta muka prodaja ugovorena, posao završen, roba isporučena (ili usluga urađena), ali od uplate ni traga ni glasa.

Šta činiti? Pre nego što pomislite da angažujete debile poput ovih na fotografiji gore, ili one uglađene smarače sakrivene iza agencija, treba da razumete zašto se nalazite u toj situaciji.

Ljudi su pohlepni? Da. Mnogi.

Niko nema para (a Vi ste izvisili). Ima i toga. Ali zašto baš Vi?

Ide Vam naopako kao da ste se na Boga kamenjem bacali? Moguće, ali nisam ovlašćen da govorim u njegovo ime. To ćete morati sa Njim, sami da raspravite. I, stanite u red…

Ono šta Vam do sada nije palo na pamet je da imate mogućnost da sprečite da se ovakve stvari dešavaju u budućnosti. Ne plačite sada za prosutim mlekom i okrenite se napred. Za dugove je uvek kriv – prodavac! Ne Vaš prodavac, ako ga imate, već i on i Vi.

Često čujem da mi se ljudi žale: “nije mi problem da prodam, problem mi je da naplatim” ili “znam da država/velike firme ne plaća(ju) ali s kim da radim ako ne radim sa njima – tu su svi veliki poslovi”.

Ako i Vi mislite isto, onda ne razumete prodaju. Prodaja je ciklus koji se završava plaćanjem, jel tako? Pogrešno! Prodaja je ciklus koji se završava zadovoljstvom obe strane. Upamtite to! Bitan element zadovoljstva su dva događaja:

– da je roba isporučena u ugovorenom kvalitetu, količini i roku (isto važi i za usluge)

– da je roba (usluga) plaćena do poslednje pare i na vreme, bez kašnjenja

Dakle, Finis coronat opus – Kraj kruniše delo!

Ako umete da prodate a ne umete da naplatite onda ste vi moderna verzija Deda Mraza za firme. Vi poklanjate. Počnite da prodajete.

Znam, znam, sad ćete reći da je džaba sve to ako neko ne želi da plati. Nije tako. Nemojte raditi sa njim. Ne srljajte. Ne budite Vi pohlepni. Savet Caveat emptor (“neka se kupac pazi”) važi i za prodavca, za Vas.

Kako dakle prodati a da prodaja ipak bude krunisana plaćanjem? Razgovarajte o plaćanju i sa više pažnje nego što razgovarate o samoj ponudi. Nemojte biti presrećni što je kupac konačno pristao. Pitajte, da li odgovara plaćanje, da li imate dogovor, da li možete očekivati neke probleme u plaćanju, da ne ulazite u posao ako će toga biti. Insistirajte na tome da ako isporučujete ugovorenu vrednost (u tonama, komadima kako god), kupac mora da vam isporuči sa podjednakom preciznošću – novac.

Nepoznatom kupcu ne nudite odloženo plaćanje. Tražite garancije. Raspitajte se prethodno o kupcu, proverite ga, kakav je platiša. Da li duguje, da li slučajno nije u blokadi.

Ali pre svega upamtite da u prodaji iako morate uspostaviti prijateljski odnos sa kupcem, ona mora u bitnim elementima ponude ostati depersonalizovana. Nemojte reći nikad “ja Vam mogu odobriti”, već “mi Vam možemo…”. Imajte na umu da odnosi između kupca i prodavca prirodno se kreću od nepoverenja ka poverenju. Shodno tome, prirodno je i očekivano da na početku vašeg odnosa kupac i ne očekuje niti velike popuste niti dug rok planja, niti odsustvo garancija plaćanja. Što duže radi njegova očekivanja će rasti i tražiće ustupke.  Ako pogrešite i u startu dopustite da odnos bude sa više poverenja, date sve moguće ustupke, samo da bi prodali, dakle više nego je to prirodno doći ćete u situaciju da kasnije nemate više šta da ponudite.

I konačno, šta ako kupac traži više ustupaka nego što mu možete odobriti?

D-e-p-e-r-s-o-n-a-l-i-z-u-j-t-e prodaju!!! Od prvog pitanja o ustupcima.

Ovako:

  • “naša praksa je”,
  • “mi imamo sistem popusta”,
  • “mogu izračunati prema našoj formuli koliko vam moja firma može dati rok plaćanja”,

i, znajte da su za kupca nepovoljne sledeće okolnosti:

  • ako nemate prethodnog iskustva sa njim, pa ne znate da li redovno plaća (nemate na osnovu čega da izračunate)
  • ako se dešavalo da je kasnio ili plaćao u delovima,  nemojte to računati kao uredno plaćanje

Te okolnosti iskoristite.

Upotrebite neku formulu poput ove:

max iznos=(željeni rok plaćanja u mesecima (nedeljama)/broj meseci saradnje )*dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Da vidimo kako to izgleda na primeru:

1.  kupac sa Vama radi već pola godine sve uredno i na vreme plaća, do sada je naručio robe za 20.000 i uredno platio 20.000 i želi rok plaćanja od 2 meseca:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(20.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*1*0.75

max iznos = 5.000 EUR

2. kupac radi sa vama pola godine ali samo dva puta (4000 EUR) od 10 porudžbina (20.000 EUR)  je platio na vreme:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(4.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*0.2*0.75

max iznos = 1.000 EUR

Jel Vam sada jasnije zašto je odgovornost za naplatu na prodavcu? On kontroliše uslove prodaje.

Formula za max rok plaćanja za željeni iznos bi bila:

max rok=(željeni iznos /dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo) * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Odgovor na poslednje pitanje: kako sam došao do koeficijenta 0.75? Po formuli: “može mi se”. Štitite svoj biznis. Ostavite rezervu, ukalkulišite rizik.

 

 

 

 

 

 

Koju granu preseći u krizi?

Jedan problem neprekidno karakterise “biznismene” iz nekog proslog vremena koji su očigledno zalutali u ovom vremenu.

Oni misle: “U krizi kažu prvo se režu troškovi marketinga. Zatim se smanjuje broj ljudi. Manje usta za nahraniti i mirna Bačka… ”

Ja im kažem: Malo sutra.

To je egoistična logika upakovana u “racionalno poslovno razmišljanje” i sakrivena iza “silovane” Darvinove teorije, nalik onoj koja je bila osnova nacizma – najsposobniji će ostati. Istina je da opstaju oni koji se najbolje prilagode promenama.

Pre svega, biznismeni koji razmišljaju o otpuštanju ljudi da bi rešili krizu, imaju mnogo inteligentniji potez: da prvo otpuste SEBE,  jer su bili nesposobni da:

  • uoče trendove
  • razumeju trendove
  • isplaniraju kako da im se prilagode
  • učine to
  • obezbede posao svojoj firmi

Zaključak: nesposobni su.

Posledica: kad zbog toga što je bura napolju počnete da bacate posadu preko ograde, da rasteretite brod, jednog trenutka ćete ostati bez ljudi koji su vam potrebni da izbacuju vodu kad konstrukcija popusti. A neće ih biti. Jer ste ih izbacili.

Marketing nije trošak, marketing je investicija. Ko to ne razume, džaba mu trud. Ljudi nisu trošak – ljudi su kapital. Neponovljiv. Loši su? Pa sami ste ih birali. I sami ste ih edukovali. A… niste ih edukovali? Pa zašto niste?

Troškovi su ipak, skupa odela, jahte, stanovi, automobili, putovanja na egzotična mesta…

Trošak je prelepa guskica na mestu PR managera. Trošak je platiti malog od tetke da uradi za džeparac ono za šta neki “klipan” traži par soma eur.

A prodaja, prava prodaja, je daleko od distribucije cena, raznošenja cenovnika i kataloga i brutal force metode noga u vrata i povećaj broj poziva…

Marketing priprema teren za prodaju, prodaja sakuplja plodove dobrog marketinga.

Jedan bez drugog ne funkcionišu.
—-
Priređeno od mog komentara na Peđin tekst: http://www.pedya.rs/2009/10/19/koji-si-bre-sad-pa-ti/#ixzz1nRMdkYnQ

Biće teško, ne nadamo se ničemu… a kog ste đavola i pokušavali?

Danas sam testirao crnogorski URL shortener. Da ne dužim šta je to sve piše ovde.

Na prvi pogled sjajan mali proizvod sa interesantnom sintaksom za proveru i statistiku (dodatkom znaka = ili + na kraj generisanog kratkog URL-a). I na drugi pogled – sjajan. Sve pohvale.

Ali istovremeno imam i oštru kritiku na način prezentovanja: ne možete izbaciti novi proizvod na tržište i na samom početku trke biti uveren da ćete izgubiti, citiram: “Vučinić kaže da će biti teško takmičiti se na tržištu sa kompanijama kao što je Google (goo.gl) ili bit.ly koje iza sebe imaju milijarde uložene u razvoj i koji najčešće kupuju sve projekte koji su uveli nešto novo ili inovativno kad su URL Shorteneri u pitanju”.

Ne ulazi u meč ako misliš da ćeš izgubiti, da nemaš šanse, ako ne veruješ u sebe.

Ako si sebe već u startu osudio na poraz, onda ustvari šalješ poruku da ne veruješ u valjanost i prednosti svog proizvoda. A to je vrlo loša poruka ako ti je namera da on postane korišćen i jednog dana čak i otkupljen od strane velikih igrača.

To se tako ne radi.

Zato ako imate dobre ideje, i umete da ih tehnološki realizujete, podjednako pažnje posvetite tome da u timu imate nekog ko ume to da proda tržištu. Mnoge dobre ideje nisu nikad zaživele samo zato što je poslovni aspekt zanemaran zbog tehnološkog.

Uvek istaknite šta je vaša prednost, tzv “value proposition” koji pružate korisniku. I ma kako ona mala i nijansirana u odnosu na konkurenciju bila, na njoj gradite strategiju nastupa. Ako ne znate kako, uvek ima ljudi koji vam u tome mogu pomoći.
Jedan od onih koje mogu preporučiti je http://rethinker.posterous.com/

 

Srbijo, jebem ti…

Srbija. Bogata zemlja.

Škole dve nedelje ne rade.

Danas se radi skraceno. Od sutra, pa do ponedeljka se ne radi. Zbog štednje struje.
Ne rade banke, ne radi pošta, APR… svi oni koji su potrebni da bi se posao obavljao.
Frka je. Pao sneg. Čak 30 cm, ponegde i 40cm a negde bogami i pola metra.

Jebeno je to.

Vanredno stanje.

Sad lepo svi u hibernaciju a posle u idemo svi skupa u majčinu.

Kad kmekavce i pekmeze imamo na vlasti – sami smo ih birali – tako nam i treba.

A sećam se, ne tako davno beše… Zima je bila onako, zimska, sa mnogo snega. I niko nije kukao.
Ali umro je Duško Radović, a mi smo zaboravili da zima nije lav.

Srbija je postala zemlja cmizdravaca, kukavica, maminih maza i džabalebaroša.

Samo, kad đavo konačno zakuca na vrata, nemojte da se pitate ko ga je zvao. Nemojte.

Tako nam i treba.

Možda je sve to samo evolucija: Godine 1912, srpski mladići su svi odreda, jedan za drugim, dugi niz sledećih godina sve do 1919 pokazali nadljudsko herojstvo, kao i srpske žene, nacija je izgubila 1/3 stanovništva – i bez obzira na mnogo oštrije zime i rat – preživela.
Samo 100 godina kasnije, njihovi potomci hodaju kao marionete – teturajući se kroz dubok sneg (30cm) raširenih ruku i širom otvorenih očiju podignute glave, osmatraju opake – LEDENICE, mozga ispranog apokaliptičnim vestima o zloj zimi.

Jednom, sad već davno, beše snimljen film “Marš na Drinu” i u poslednjim kadrovima major Kursula, pada, izgovarajući čuveno: “Drino, jebem ti…”.

Nisam pao, ali ozlojeđen onim u šta se ova nacija pretvorila, mogu samo procediti kroz zube: “Srbijo, jebem ti…”

Bogu hvala pa sam rođen u prošlom veku.  Nekako je bio, hmm, muški. Čak su i žene imale veće srce od današnjih muškaraca. Miševi su bili hrabriji od današnjih političara…

Kad malo bolje razmislim, sve šta imam da kažem je:  “Vlado, jebem ti…”

Zli vukovi i tri praseta

Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru.  Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali.  Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega  ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve.  Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se.  Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…

Older posts

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑