Nežni put je prevod reči Judo (Džudo), i upoznavanje sa ovom veštinom bio je moj prvi korak u svet istočnjačkih borilačkih veština. U priči Put možete pročitati nešto o nastanku preteče ove veštine Ju Jitsu (Džiudžicu). Iskoristiti snagu protivnika protiv njega samog, principom “popusti da bi pobedio” izdvaja ovu veštinu (uz aikido – “Put ljubavi”) od ostalih borilačkih veština dajući im izrazito odbrambeni karakter.

Nastanak

Džudo je  nastao kao skup probranih tehnika iz Džiudžicua. Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Jigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Profesor Jigoro Kano (1860. – 1938), sa navršenih 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. Ubrzo je shvatio da mu će sporo napredovati jer je fizički bio jako slab i krhko građen. Većina Džiudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. Ne treba zaboraviti da je Džiudžica ratnička borilačka veština, namenjena za preživljavanje u realnoj borbi u ratu. Sa 22 godine Jigoro kano stiče majstorsku titulu u nekoliko vrsti Džiudžicua, i počinje razvijati borlačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike.

Sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati Džudo (Na japanskom „Nežni put“).

Posle turnira  â€žDžudo – Džiudžicu“ koji je 1886. organizovala policija  Tokija, džudo stiče popularnost zahvaljujući činjenici da je džudo ekipa ubedljivo pobedila na tom turniru.

Nastanak pojaseva

Na osnovu znanja i rezultata postignutim u borbama džudoke mogu imati različite stepene rangiranja pri čemu postoji 6 učeničkih (“Kju”) i 10 majstorskih (“Dan”) a koji se obeležavaju odgovarajućim obojenim pojasevima.

Do nastanka džudoa, učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su svedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem obeležavanja znanja dodleivši dvojici svojih starijih učenika status  â€žshodan-a“ crni pojas. Ipak, čak ni tada nije bilo razlike u izgledu između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio izmislio Džudogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima. Sa pojavom Džudogija kakav danas poznajemo počeli su se upotrebljavati i pojasevi i to beli za učenike i crni za majstore. Pojasevi drugih boja su došli u upotrebu tek kad se Džudo počeo praktikovati izvan Japana. Mikonosuke Kawaishi je počeo podučavati Džudo u Parizu i uvideo je da učenici-zapadnjaci brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva kao vizuelni dokaz svoga znanja.

Takmičarski džudo

U sportskom džudou takmičenja se održavaju u borbama gde se primenjuju tehnike bacanja (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-waza), bacanja preko kuka (koshi-waza) i nožne tehnike (ashi-waza) i tehnike borbe u perteru parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-waza), gušenja (shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza).

Pobeda se ostvaruje na jedan od tri načina: bacanjem, u parteru ili na bodove.

Ipon obezbeđuje trenutnu pobedu i predstavlja takvu tehniku posle koje je protivnik potpuno onesposobljen za dalju borbu. To se u sportskom džudou dešava ako protivnika bacimo na leđa sa razumnom količinom snage, ako ga u parteru držimo prilepljenim leđima za tatami (podlogu) 25 sekundi. U parteru se može pobediti i gušenjem ili polugom na ruci (u tom slučaju se protivnik predaje meč tako da 3 puta tapka po vama ili parteru).

Ako protivnika bacimo sa razumnom količinom snage ali na rame, stražnjicu ili kuk dobivajamo 7 bodova (Waza-ari). Sa dva Waza-ari borba je dobijena. U parteru se Waya’ari dobija držanjem protivnika žu trajanju od 20 sekundi. Ostala supela bacanja ili zahvati koji ne zaslužuju Ipon ili Waza-ari ocenjuju se manjim ocenama Juko (5 bodova) i Koka (slabiji – 3 boda).

Bodovi u džudou nisu kumulativni, ne sabiraju se. Nije moguće pobediti protivnika koji ima jedna Waza-ari tako što ćete imati 10 ili 100 Juko ili Koka.

Bezbednost

Džudo je osmišljen kao potpuno bezbedan sport. U početku se ipak dešavalo da jedan od takmičara izgubi život na tatamiju. Sakujiro Yokoyama (jedan od prvih Kanovih učenika) je znao reći da je svaki put, pre nego bi krenuo na turnir, obavio sve poslove koje je trebao i pozdravio se s roditeljima. U međuvremenu, Judo je usvojio metode treninga koje su ga učinile daleko bezbednijim i sigurnim za treniranje.

Kada početi

Treniranje džudoa se može početi u najranijoj mladosti, već sa 4-5 godina. Danas se praktikuje da deca u tom uzrastu u prvoj godini vežbanja prvo ovladaju raznim vežbama koje će povećati njihovu snagu, i kordinaciju ali i timski duh (dečije akademije sporta) a tek onda se prelazi na praktikovanje džudoa. Veliki broj ljudi započinje treniranje u tzv. poznom sportskom dobu, sa preko 35 ili preko 40 godina starosti i u velikom broju uspevaju da dođu do majstorskih zvanja.