Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Laku noć, njene pospane oči – čorđe Balašević

– Laku noc, njene pospane oci…
Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na “korset”, nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…
Laku noc, njene pospane oci…

3 Comments

  1. Hvala Vam. Ovo je i moj omiljeni deo iz Djoletove knjige 🙂

  2. Saša

    March 13, 2009 at 4:29 pm

    Očigledno, niste usamljeni u tom izboru… 🙂

  3. i moj 🙂

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑