Većinu onoga što je trebalo da naučim o tome kako da živim, šta da radim i kako to da ostvarim, naucio sam u obdaništu. Mudrost nije bila najvažnija za diplomu, ali jeste tamo, u pešcaniku u obdaništu.

Evo šta sam naučio: Moraš sve da deliš sa drugima. Budi korektan u igri. Ne udaraj ljude. Vrati stvari na mesto odakle si ih uzeo. Pospremi nered koji si za sobom ostavio. Ne uzimaj stvari koje nisu tvoje. Izvini se kada nekoga povrediš. Operi ruke pre jela. Povuci vodu za sobom u toaletu. Topli kolači i hladno mleko prava su stvar za tebe. Budi umeren u životu. Svaki dan nauči nešto, razmišljaj o nečemu, crtaj i slikaj, pevaj, igraj i radi.
Dremni svako poslepodne. Kada izađete iz kuce, pazite na saobracaj, držite se za ruke i ne odvajajte se. Znajte da postoji čudo. Setite se malog semena u plastičnoj čaši. Korenje ide nadole, a biljka raste nagore, a da niko ne zna kako i zašto. Svi smo mi takvi.
Zlatna ribica, hrcak i beli miš, pa čak i malo seme u plastičnoj caši – svi oni umiru. Tako je i s nama.

Setite se knjige o Diku i Džejn i prve reci koju ste naucili najveće od svih reci: gledaj. Sve što treba da znate jeste tu negde oko vas. I zlatno pravilo, i ljubav i osnovna higijena. I ekologija, i politika i zdrav život.

Zamislite koliko bi svet bio bolji kada bismo svi “čitav svet” svakodnevno jeli kolače sa mlekom oko tri popodne, a zatim legli i pokrili se ćebadima da odremamo. Ili, kada bi u zemlji važila pravila da se stvari uvek vraćaju tamo odakle se uzmu i da se sredi sav nered koji se napravi. A i za vas, bez obzira koliko godina imate, važi: kada izlazite iz kuce, držite se za ruke i ne razdvajajte se.