U krivu su oni koji misle,
Da Božja pravda kasno stiže,
Pa se naslađuju zlom pesnice stisle,
Uzdajući se da neće biti griže.
Računaju : greših, grešim, grešiću,
Jedan je život svakako umirem,
A kad me ne bude sve muke rešiću,
I izmišljenoj pravdi izmičem.
Dok su u krivu ti zaluđeni,
Pravda se zadovoljava uveliko,
Zaraženi zlom duhom zaleđeni,
Kazni ih stiže nekoliko.
Nije novac merilo suda,
Može ga biti na sve strane,
Sreća je ono što se gubi svuda,
Ona nestaje i pravi rane.
Smejući se muci drugih,
Zavideći im na trudu,
Prljajući nadu mnogih,
„ Uživajući „ u stidu.
Već im se uveliko vraća,
Sebičlik, kukavičluk, gordost, strah,
Napravljen račun mnogostruko se plaća,
Gorke suze im sve češće kradu dah.
Priznaju oni duboko u sebi,
Da ne postupaju časno,
Ali naviknuti na greh pre bi,
Smatrali da je za promenu kasno.
Pa su kivni na sve i svakog,
Nervi im mrtvi,
Besprekidno kinjeći nekog,
Jadajući se o ličnoj žrtvi.
Saterani u ćošak ludila,
Pustinja se umom širi,
Šansa je mala da bi se vera probudila,
Sa čavolom se srce miri.
Nema tu prostora za napredak,
Kukavica mora sama ustati,
Oporavak bez pomoći je redak,
Ali jedini pravi put za živeti.

Violeta Balint 2010.