Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

Cvet u ravnici – Tamara Jovanović

Nekada davno, u jednoj ravnici zaboravljenog imena, gde skoro ničega živog nije bilo, gde je danju duvala ledeno hladna košava, a noću besnele strašne oluje čiji su gromovi uništavali svako nevino biće koje se usudilo da barem malo podigne glavu, živeo je jedan Čovek dvostruke ličnosti, pun frustracija zbog nezadovoljenih motiva, a još više neispunjenih želja.

Taj je čovek uništavao sve što je njemu bilo strano, sve u šta nije imao poverenja… a poverenja nije imao ni u koga. Svako ko bi se usudio da prođe njegovom ravnicom, brzo bi upao u neku od zamki, a onako bespomoćnog i uplašenog, bez mogućnosti da se izbavi i preživi, čovek ga je danima posmatrao, podrugljivo mu se smeškajuci, sve dok ovaj ne bi, od straha i iscrpljenosti, bez ikakve nade, umro.

Taj je čovek u svom životu imao samo jednu jedinu strast, koja je okupirala celo njegovo biće i činila sav smisao njegovog postojanja. To su bila dva cveta, dva prelepa cveta raznolikih, jarkih i veselih boja, koja su bila toliko slična, a u isti mah, toliko različita. Svaki za sebe bio je jedinstven.

Za ta dva cveta čovek je 20 godina lutao ravnicom ne bi li našao pravo seme, a četrdesetak godina nakon toga je ulagao u njih. Svoj poslednji komad hrane pretvorio bi u đubrivo, svojom poslednjom čašom vode zalio bi njih. Ali, nikada nije žalio, ni zbog jedne svoje žrtve.

Kako su godine prolazile, čovek je stario, hodao je sve pogrbljenije, teško je disao, a jos teže se kretao. Jedino sto ga je činilo srećnim, što je davalo malo korisnog smisla njegovom besmislenom životu, bila su dva cveta koja bi svakog jutra nasmejano pogledala u njegovo smežurano lice, kao da žele reci: “Još si ti mlad.”

Ali jedne noći coveku ne beše baš najbolje, pluća su mu se jedva punila vazduhom a oči napola otvarale uz veliki napor. Oluja je besnela napolju. Strahoviti udarci gromova nisi prestajali, a svetlost munja obasjala bi njegovu malu sobu svaki put kada bi veličanstveno išarale nebo. Čovek poče u svojoj glavi misliti o smrti: Šta ako on sad ode, ako je ovo njegova poslednja noć? Ko će tada brinuti o cvetovima? Sta će sa njima onda biti? Da li će preživeti sami u ovoj pustoj ravnici?

U taj mah, gavran slete pred njegov prozor. Čoveku sinu: “Cveće nije zalivano vec nedeljama”, rece, “a đubreno nije mnogo duže!”

Svoju poslednju snagu upotrebio je ne bi li sto pre iskočio iz svog, sada tako mračnog kreveta i dojurio do cvetova, ali, u trenutku kada njegova ruka dotače jezivo hladnu kvaku, i gavran polete uz strahovit, posmrtni krik, munja sevnu i grom udari ispred čovekovih vrata, oborivši ga na zemlju tolikom snagom da je bio sasvim siguran da više nikada neće ustati.

Kada se prašina rasčisti i bezvoljno otkri ono sto se trudila sakriti, čovek ugleda, za njegovu dušu, stravičan prizor: cvet, onaj najradosnijih boja, onaj uvek nasmejan i naizgled bez problema, koji je uvek uveseljavao čoveka svojim tako čudnim, a tako iskrenim osmehom, više nije bio tu. Nestao je, zauvek, ostavivši za sobom samo sprženi koren kojim su se bedne podzemne životinje bezdušno i bezosećajno hranile, ne pitajući se da li taj ostatak, ma koliko mali bio, nekom znači nešto.

Čovek je nakon ovoga izgubio volju za zivotom, veru i nadu da će možda drugi, preživeli cvet biti u stanju da ga oraspoloži, da ga usreći, da razume njegovu patnju… ne.

Taj čovek još uvek živi u nekome od njih, sedi zatvoren u svojoj maloj, mračnoj sobi i plače, neprestano. A oluje besne jače nego ikad, košave ne prestaju, ali on više ne izlazi iz svoje žalosne kolibe u ravnici, ne ustaje iz svoj starog, tako omraženog kreveta, dok cvet napolju čeka… čeka.

2 Comments

  1. Al imam talenat na tatu, cepam xD

  2. Ma odlična si 🙂

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑