Stanica je ista kao i kada je zadnji put kročio nogom na njen izbledeli, prljavi asfalt…

Hoće li košmari prestati, hoće li trajati, ili tek počinju ovim povratkom, još uvek ne sme da se zapita. Onako, gotovo fatalistički kaže sebi “Ko zna zbog čega je to dobro…”, i odmah mu je malo lakše, verovatno zato što je to rečenica koju je odavno zaboravio da koristi. Prošlo je, čini mu se, previše vremena otkako je zadnji put upotrebio reč “dobro” u kontekstu koji se na bilo koji način ticao njegovog života. Polukrug stanične zgrade mu se čini iskeženijim nego ikad, siv i nedorečen u prašnjavom avgustovskom sutonu. Nedovršena kula. Nedovršena priča. Nedovršen i nedorečen ceo jedan život. Nijedan kec u rukavu. Nikakav plan. Tek običan povratak, kao i svaki drugi, čini mu se.

“Neću da razmišljam o tome. Neću da razmišljam ni o čemu.” Ponekad mu se čini da bi bilo najbolje da nikad više ni o čemu ne razmišlja.

Niko ga ne čeka. Niko i ne zna da je tu. Nikog ne bi voleo ni da sretne. Prošlo je već dosta godina, dovoljno da ima razloga da se pita koliko će se lica on setiti, a koliko će njih njega prepoznati u prolazu. “Ekspresni autobus iz Subotice, preko Beograda, stigao je na deseti peron”, čuje se iz istih piskavih metalnih kutija kojih se seća. Čini mu se da je stanica pred veče kao stalna postavka muzeja voštanih figura, gomila nepokretnih i nezainteresovanih likova koji, sedeći ili stojeći, gledaju svako u svoju neodređenu i zamagljenu daljinu. Čeka da se gužva oko otvorenih boksova autobusa kojim je stigao raščisti, i bez žurbe prilazi da uzme svoju torbu. Ceo svet je u toj torbi. Sve ono što je u magnovenju smatrao bitnim za poneti stalo je unutra. Hvata ručicu, podiže torbu i, nogu pred nogu, kreće ka izlazu. U trenutku mu kroz glavu prolazi scena iz filma “Bilo jednom u Americi” u kojoj mladi Robert de Niro sa koferom u ruci odlazi kroz vrata njujorške autobuske stanice. Vrata su neznatna u veličini zida koji je ceo oslikan muralom u tonovima sepije.

Mural pokazuje Menhetn u sumrak, obrise zgrada, odsjaj vode, i tek nagoveštaj grada. Muzički lajtmotiv je sve vreme instrumentalna verzija “Yesterday”. Slika se pretapa u drugi mural, svetliji, veseliji, nema više sepije, na zidu su neboderi Menhetna, oko vrata, istih onih vrata, oslikana je velika crvena jabuka, i kroz njih ulazi ponovo Robert de Niro, sa koferom u ruci, samo je sada sed…

“Vidiš,” kaže on sebi, “kada bi se u ovaj grad vratio jednako sed i nakon jednako ogromnog broja godina, sasvim bi izvesno imao isti ovaj osećaj, video bi istu ovu sliku… Ovde se nikada ništa ne menja.” Čak bi se zakleo da na rešetkama na izlazu iz stanice još uvek vidi ostatke iste boje kojom su bile obojene kada su tu po prvi put postavljene. Tvrđava je tu, naravno, onakva ista kakvu dobro pamti, Simbol sivila, misli u sebi dok korača prema ulici koja će ga odvesti do mosta, i preko reke.

Ne pamti koliko je vremena prošlo od kako je zadnji put hodao ovim ulicama.

Pijaca. Jedan nepromišljen pogled prema tezgama koje se naziru kroz njene kapije pokreće vrtešku slika u njegovoj glavi. Subotnja jutra njegovog detinjstva, sunčana i neopterećena, drži oca za ruku, ide sa njim od tezge do tezge i divi se šarenilu boja i mirisa…

Most. Seća se odjednom, na sredini trotoara s desne strane nekada je bila oveća pukotina kroz koju se lepo videla reka. Uvek bi, kada je kao mali sa bakom išao u tvrđavu, stao ispred te pukotine kao ukopan, videvši vodu kako mu prolazi negde pod nogama, i ne bi dugo smeo ni korak dalje da napravi, i nije bilo sile da ga natera da krene pre nego sam smogne snage.

Ne primećuje ljude, vozila, hoda kroz izmaglicu nekog drugog vremena. Misli su mu nepovezane i nesređene, baš onako kako to sebi inače nikad ne bi dozvolio. Negde usput je zaboravio ko je i odakle je, zaboravio je boje i mirise, zvukove i tišine, i toliko dugo pipajući kroz unutrašnji mrak tražio izlaze da je sada bio zatečen vrtlogom nostalgija koji je bio sve jači sa svakim korakom, Sve je tu. Sve je još uvek tu. Žamor ga na trenutak prene. Već je na pešačkom prelazu u centru, gleda levo i desno preko široke ulice, prelazi je i hoda prema stajalištu gradskog autobusa. Spomenik u centru, hotel, gromadni obris stare robne kuće naspram čistine trga, sve mu to izgleda kao kolaž, nevešto sastavljen na dvobojnoj hartiji. Ne može još uvek da razazna boje, i svetlo se teško probija, više ga se seća nego što ga zaista vidi onakvo kakvo je. Suton. Prašina. Senke. Sunce na tornju sata na zgradi suda. Obrisi automobila, autobusa, ljudi. Zastaje kod prvih nadstrešnica stajališta, zamišljen. Hoće li se setiti kod koje tačno staje autobus koji mu je potreban? Spušta torbu na pločnik. Poseže rukom u džep pantalona da proveri ima li u njemu novca za kartu. Oseća se neobično opipavajući džepove. Nema zveketa ključeva od stana, niti ključeva automobila, nema mobilnog telefona, jedino što ga još uvek podseća svojom težinom na svoje prisustvo je sat na ruci.

Autobus za autobusom stiže niz ulicu, podsećajući ga da će u jedan konačno morati da uđe i dovrši ono što je započeo. Uzima torbu u ruku. Nasumično, čini mu se, bira autobus u koji ulazi, kupuje kartu i odlazi prema sredini, gde je manja gužva. Nikoga ne gleda. Ne želi nikoga da vidi. Ne želi da iko njega gleda. Nekada bi po broju otvaranja vrata na stanicama, podsvesno ugrađenom i nebrojanom, znao tačno gde treba da izađe iz autobusa. Svestan je da je nesposoban da se na to osloni. Pažljivo gleda kroz prozor, tražeći u sećanju slike koje bi uporedio sa onima koje mu promiču pred očima. Nije sposoban da se koncentriše. Prepoznaje mesta, ali nije siguran o kojem se vremenu radi. Broji stanice, jednu po jednu. Nagoveštaj poznatih zgrada. Raskrsnica. Školsko dvorište. Žuta zgrada na uglu.

Izlazi iz autobusa. Šištavi zvuk vrata koja se iza njega zatvaraju i buka dizel motora koji vuče autobus dalje niz ulicu ne uspevaju da nadjačaju buku u njegovoj glavi. Gleda zgradu na uglu ulice preko puta, na samoj raskrsnici, i pita se, gledajući ulaz koji je jedva raspoznao, hoće li se setiti sprata i stana. Prelazi ulicu bez žurbe, prolazi kroz vrata iznad kojih je plava pločica sa brojem 158 i uz nekoliko niskih stepenika stiže do vrata lifta. Pritiska dugme pored vrata i celu večnost čeka da lift siđe sa šestog sprata na kojem indikator pokazuje da se nalazi. Dok ulazi u uzanu kabinu još uvek pokušava da se seti na koji sprat treba da ode. Gotovo zatvorenih očiju posmatra tablu sa dugmadima. Nasumično pritiska dugme pored broja pet, bez prizivanja sećanja i intuicije. Pet, tek broj kao i svaki drugi. Dok se lift lagano penje naviše, buka u njegovoj glavi lagano jenjava. Umoran je. Od puta. Od misli. Od puno toga. Lift se uz škripu naglo zaustavlja. Otvara lagano prvo unutrašnja a zatim i spoljašnja vrata i izlazi iz kabine, s torbom u ruci. Osvrće se po uzanom hodniku, pokušavajući da prepozna bilo koji detalj, podsvesno verujući da je na pravom spratu i da će zazvoniti na pravom zvonu, bez potrebe da ide od vrata do vrata i gleda imena i prezimena na pločicama. Korača pravo niz hodnik, prema vratima u dnu, dok mu se pred očima ne izoštri slika belog papirića zakačenog u okvir iznad špijunke na crvenim vratima. Prepoznaje rukopis, čini mu se. Prilazi sasvim blizu, spušta torbu pored vrata, skida naočare i otire znoj sa obrva i lica krajičkom majce. Ponovo stavlja naočare, i odjednom je ceo svet u fokusu. Ruka mu sama kreće prema zvonu. Prst sam pritiska prekidač, tri kratka puta… On sve to gleda sa strane. Zvono resko narušava predvečernju tišinu praznog hodnika.

Tišina se sa treskom vraća na hodnik. Iza crvenih vrata se ne čuje ništa. Napreže se, oka prislonjenog s ove strane špijunke, da primeti senku bilo kakvog kretanja u hodniku stana, da čuje bilo šta što bi zvučalo kao koraci. Prošlo je više od tri godine otkako je poslednji put stajao pred ovim vratima, priseća se. Nisu se otvorila.

“Da? Ko je?”, čuje se odjednom sa druge strane, gotovo nerazgovetnim glasom. Sada se čuju i koraci, tihi, prigušeni, gotovo nestvarni. Otvara usta da odgovori, ali ga glas najednom izdaje. Pokušava ponovo, ovoga puta sa nešto više uspeha. Koraci se zaustavljaju. “Ko ???”

“JA” uspeva konačno da razgovetno izgovori svojim glasom. Tišina sa druge strane.

Trenutak beskonačno dugačak, nemerljiv. Zvuk ključa u bravi. Ključ se okreće. Jedan put. Dva puta. Tri puta. Vrata se bez zvuka lagano odškrinu, zatim potpuno otvore. Iz polumraka hodnika u stanu ga gleda niska, kratko podšišana žena. Obris kojeg se seća. Odsjaj svetla iz hodnika zgrade odbija se od debelih stakala njenih naočara. Zamiranje dana. Celo detinjstvo. Vodopad vremena. Tišina. Netremice se gledaju, svako sa svoje strane praga, jako dugo. Niko se ne usuđuje da prekine tišinu. On bešumno korakne prema ženi s druge strane vrata. Trenutak u kojem je prešao prag lomi do kraja ostatke snage koje je mislio da poseduje. Vidi suze u ženinim očima i više ni sam ne može da se uzdrži. Počinje da plače, bez glasa, suze mu se mešaju sa znojem, teku niz lice u neprekinutom slapu. Gubi se u vrtlogu nekontrolisanih emocija. Gubi vazduh. Ženu više ne može da vidi, ali ona lagano podiže ruku i stavlja dlan na njegovo lice. Briše mu suze. Pokušava da ih zaustavi.

U trenutku kad oseti majčinu ruku na licu, počinje da rida. Stigao je kući.