Svet je, danas, pun varalica, izdajica i prevrtljivaca. Svakodnevno se susrećemo sa prevarama ove ili one vrste,  svakodnevno nas neko razočara.

Treba li verovati ljudima u današnje vreme?

Sećam se nekih starih, bliskih prijatelja. Sećam se kako smo provodili vreme, dane, godine, sećam se kako smo delili sve, i najbolje i najgore, kako smo se gušili od smeha, ali i suza, tešili jedni druge. Neki su mi bili kao rođeni. Sećam se kako su me neki izdali, okrenuli i otišli.
Sećam se tog groznog, razdirajućeg bola, onog koji vas stegne u grudima i oduzme vazduh, koji vam oduzme nadu i snagu. Neopisiv i neizbrisiv bol.
Nisi kriv, ti znas da nisi, ali, oni ne misle tako, i odlaze, jedan za drugim…

Da li danas postoje pravi prijatelji? Da li postoje osobe koje su spremne da izdvoje vreme za vas, da vas saslušaju, shvate vašu tugu ili sreću i podele je sa vama. Da li postoje osobe koje neće biti tu samo taj tren, već i onaj što nakog njega sledi? Da li postoje osobe koje će vas utešiti, koje će učiniti sve za vas, pa makar i sebe ugroziti zarad vašeg dobra, jer znaju da ćete i vi isto učiniti za njih?

Bila sam tako blizu, puno puta. Nisu me shvatili. Moram priznati, nedostaju mi mnogi.

Možda je problem u meni, što se previše vezem za ljude, čak i kada me povrede ja verujem da se mogu popraviti, da će im jednog dana stati do mene. I kada me izdaju, ja poverujem u njihove davno izlizane i blede izgovore i oćutim na sve, pognem glavu i kažem “OK”.

Treba li verovati ljudima, sada kada nikome ni do koga nije stalo, kada je timski rad samo legenda i svako gleda svoju korist? Ima li još uvek dobrih ljudi na ovom izopačenom, propalom svetu?

Ali, uprkos svemu, uprkos svim lošim osobinama, ja i dalje volim ljude, jer su me oni učinili ovim što jesam danas. Njihova ismevanja u detinjstvu, učinila su me jačom, njihove izdaje opreznijom, a ljubav onih par dobrih ljudi učinila me je nežnom i punom razumevanja za sva ljudska zla i sve ljudske gluposti i greške…