Kako li se samo stavovi menjaju,
Krenem jednim putem,
Bezbroj novih problema tinjaju,
I njime više ne idem.
Izroni izenada nova nada,
Sasvim neočekivano,u čudu me drži,
Ali želim da rešim stari problem sada,
I ne zanima me ko će i koliko biti brži.
Ovaj život je takmičenje korisnih,
Svi žure da budu korisni,viđeni,zaslužni,
Imam sreću što sam posmatrač svih,
Usamljena,nervozna,razočarana.
Najbolje je ne želeti ništa,
I more svega talasa,
Jer čim poželim bilo šta,
Od ostvarenja ni traga ni glasa.
Izgleda da sam jedna od mnogih,
Kojima nije dozvoljeno da žele,
Jer da želeti mogu ja bih,
Davno otišla u daleke svetove.
A pomislili ste da bih za ovde,
Svašta lepo poželela,
Ne bih, jer ne vredi ni sekunde,
Ispravljati krivu kuću čavola.
Ovde je sve krivo,
Svak’je svakom kriv,
Ma krivo je samo izgeda pravo,
I najmirniji mir je nemir.
Da znamo gde ćemo pasti seli bi,
Svi smo samo odlazeći čavolji gosti,
Ne vredi nam plakati,već ponavljati:
Bože oprosti,Bože oprosti.

Violeta Balint 2009.