Koliko smo mi slaba bica i robovi svojih zabluda i predrasuda, ukorenjenih navika, pa svoje stavove smatramo i proglasavamo istinom. Ne poticu li bas otud svi sukobi medju ljudima? Otkuda nama uopste pravo da istinu prigrlimo samo za sebe, da smatramo da je samo nase misljenje istinito, da samo nase oci vide ispravno? Ili na istinu ima pravo samo Bog a mi jedino na zivot koji nam je dao da zivimo? I moze li onda istina biti zapisana od ruku ljudi, pa makar i u svetim knjigama – jer ako je jedan Bog zasto onda svete knjige pisu razlicito o istim stvarima? A pisu razlicito o mnogo cemu, osim o jednom: o ljubavi. Mozda je to jedina istina, istina srca, jer nase su oci i um tako varljivi, lako ih je obmanuti. Da li se na to svodi resenje svih dilema, svih ceznji i stremljenja – pratiti korake srca? I kako to necije srce toliko otvrdne da vise i covek nije osim po oblicju?

I gde je tu razum, cemu nam on sluzi? I sme li se razumom nazvati nesto sta nas na nerazumne korake moze navesti? Stotinu pitanja u meni ostane posle svakog novog iskustva o novim granicama ljudske nerazumnosti, ljudske sebicnosti, daleko iza onih sto je moj um mogao i pretpostaviti. Osetim se u tim trenucima tako sicusnim zrnom u beskraju, a moji problemi tako beznacajnim, u odnosu na one kakvi postoje. Ali zivot ide dalje, ne pita nas zelimo li to ili ne, on ide zeleli mi da ga zivimo ili ne, zeleli da ga budemo svesni ili ne. Letimo sa ovom planetom kroz svemir nesvesni brzine kojom jurimo, pa samo oko njene ose svake sekunde predjemo pola kilometra, a verujemo da stojimo… toliko nas oci varaju i ubedjuju da mirujemo. Mir je samo privid. Tako i zivot juri a za nas ne haje mnogo hocemo li ga postati svesni. Samo se pitam ponekad, jesam li ga svestan potpuno ili cu postati kad bude prekasno?