Kosa se kao u slapovima slila niz ledja i sa svakim pokretom novi bi plavi vodopad pred mojim ocima zamirisao. Zagnjurio sam ispod slapova trazeci cvrsto tle, nadjoh ga i prosuh vrelinu svojih usana po vratu, ramenima, kicmi, ispisujući nevidljivi tatoo.

Okrenuh je na bok hitajući ka sredistu moje zudnje. Lep se pogled sa trbuha pruzao na okrugle grudi koje su se podatno nudile nadimajuci se. Odustah na kratko od planiranog puta da bih okusio zrele jagode u toj basti i drhtaji prodjose njenim celim telom kad ih probah. Kako su socne bile!

Dan je vec uzmicao pred mesecom, i u polumraku, miris je bolji vodic od ociju… Pomesan sa posteljom, travom, biberom, a ipak jasan, njen. Dugo nakon sto je otisla soba je mirisala na njen parfem, na nju. I pomesane, svaki sam zasebno osecao. Volim parfeme sa biberom, rekla mi je jednom. I ja ih volim, sada. Pratio sam miris zmureci dok se ona lagano otvarala pod poljupcima kao usnuli cvet, otkrivajuci mi put, mirisuci poput “nocne frajle” malog cveta koji samo nocu otvara latice, i ja bih se vec sjurio pozudno da nisu te jagode tako socne bile i koza, meka kao puding. Odgađanje uzitka.

Oci. Kao u kosute, duboke, tople, sa puno tuge i nekom iskrom u dnu. Gutala me je pogledom. Samo sam jos njene oci u mraku video i gledao kroz njih, duboko… u neki drugi svet. Odakle ta iskra u njima dolazi? Da li mi se ucinilo ili su i zenice imale nas ritam? Ili od svece? Volela je svece. Njena soba je kao crkva puna sveca. Ovde je tek jedna treperila i brzo sam zaboravio na pitanje i prestao da tražim odgovor.

Bujica uzbudjenja prostruja niz moje telo kao letnji pljusak. Zamirisa sve na travu, na zemlju, na sunce, na obalu, i tonusmo sve brze u vrtlog strasti do nasih poslednjih trzaja sve dok nam ne nestadose tela i osta samo mir.

Naocare sam nagazio ujutru, zaboravila ih je. I mindjusu. Nasmejah se. Da li će iko primetiti da ima samo jednu? Udahnuh duboko, zakopčah narukvicu sata preko modrice od njenog stiska, nece se videti… Zatvorih oci i opet, opet sam je osecao, njen miris, ukus njene kože i tatoo nevidljiv za druge.

Otad je mnogo vremena prošlo, ali, ponekad, kad se ne nadam, odnekud, pojavi se njen miris, i onda se nižu slike: plava kosa, koža, konture nje u polumraku i biber zaglica moje nozdrve, kao da je isti vetar prešao preko nje, i preko pola kontinenta mi sad te mirise donosi. Zavaravam sebe ubedjujuci se da je tako, i ne verujem, ali ponekad je lakse slagati sebe.