Dunavski park izgovara se sa cudno otegnutim “a”, vojvođanski dugim. Reče mi, tako se i Dunavska ulica izgovara. Kako se piše, pitah se u sebi, ali ne stigoh je pitati, već je pričala o morzeovoj azbuci, i svojim prvim radio chatovima, dokazujući mi po ko zna koji put da ima neku čudnu crtu ucrtanu na svom dlanu, koja joj život usmerava na put neobičan za devojke, a opet tako dražesno je o svemu tome pričala, i sve mi je to više prijalo nego da me je davila pričama o modi, frajerima sa dobrim automobilima, i gradskim tračevima.

Bila je tako obično neobična, i kad bih neku njenu neobičnost pomenuo sa čuđenjem bi odgovorila: “pa to je normalno!”. A ja nisam ni pomislio da nije normalno, već da je retko, kao što su sve dobre stvari retke, kao što je redak smeh, poput njenog, zvonkog i od srca. Novi Sad se pružio predamnom, kao raširena mapa i gde bi god krenuli do katedrale bi se ponovo vraćali i prvi put sam već viđene ulice povezivao u jedinstvenu sliku, koje ću tek kasnije biti potpuno svestan, sećajući se njenih reči, njenog mirisa i poljubaca, kad ona i njen grad ostanu daleko iza mene, dok se približavam gradu gde sam je prvi put video i poželeo, dok je pokušavala raspetljati moj pokvareni rajsfeslus na džemperu… Divno je mirisala, bila je preblizu, prekratko sam je znao… i cutao sam, uživajuću u neplaniranom trenutku, verujući da je jedini i da se neće ponoviti. Nisam ni slutio da sam već tad zakoračio njenim gradom tražeći je, a ona mojim srcem.