Jesen je, kasna jesen, vreme prošlo za sve planove i poslove, zimnica je odavno pripremljena, svadbe odsvirane, tihi mir samo pred onu jednu ludu noć istu kao i sve ali kojoj su ljudi dali tu navodnu moć, da, kao nešto ona menja. Tada u ponoć poželeću da moje srce nađe put do tvog, da moje najdublje nade postanu nešto šta se udahnuti može, pa makar, makar taj vazduh bio rezak kao polarni vetar, ja ga želim jednom početi disati, da ispunim pluća njime, da me opije kao mlado vino i da se nikad ne otreznim.

Pričao bih ti u noćima koje želim za nas o sebi, o svojim snovima i dečačkim strahovima, o jednom slabom mališi željnom sveta.

U mojim je dečačkim očima ceo svemir stao, ja sam ga još pre rođenja, izgleda, upio u se, i nekad za vedrih noći zastanem, putujem ka zvezdama, letim, dok su mi stopala cvrsto na zemlji, planeta me ljubomorno ne da.

Miris jedne plave kose sam upio još tada, sanjajući kako se sa njom borim protiv nepoznatog neprijatelja, i nikad me plavo nije tako ošamutilo kao kad sam tvoju dušu osetio.

Pricao bih ti o tome kako te volim. A čini mi se da sam ti skoro sve već rekao. Onda pogledam to “sve” i liči mi na par kovanica u dnu dečije kasice i nastavim ubacivati nove nežne reči, uživajući u zvuku koji prave dok padaju jedna preko druge, oblikujući moj san i dajući mu formu opipljivu i naizgled stvarnu za naše nedorasle umove koji nisu kadri pojmiti tajne srca.

Znam da ima jos onih kojima bi moji dodiri prijali i cije bi me telo u trans bacalo. Znam da bi mnoge zategnute tetive zadrhtale kao strune pod mojim dodirima i poljupcima, ali ja sedim na obali gledajući druge kako ih love, i ne osećajući potrebu da im se priključim. Negde na plavom platnu u mojoj svesti tvoji bunari netremice zure u mene i miluju moje oči, smeh mi odzvanja kao ksilofon u ušima, dok me izmaštan miris daleke kose opija sa svakim gutljajem slatke kafe.

Pa tvoje grudi, stomak, tvoja linija poput senke violončela zauvek su uokvirile jedno kasno niško leto i jednu samotnu jesen u kojoj sam nebrojeno puta tumarao kao skitnica ulicama nepoznatog grada, gazeći niško lišće, ostavljajući na tlu tragove stopala utopljenih u baricama, i prelazio mostove koje ne poznajem sanjajući te naslonjenu na svakoj ogradi. Koliko sam samo puta, naivno, znam, očekivao da skočiš pred mene i kažeš “juhuuu” i nastavljao dalje osmehujući se jer sam te na tren tako živo video.

Sanjarim, da, o tome kako je gledati zoru koja se pomalja iza tvojih grudi, koju muziku stvara tvoja griva kada po jastuku polegne. Sanjarim o vatri koja iz tebe izvire, o tim vrelim izvorima u koje bih uronio i da nikad ne izađem.

Maštam o pulsu dvadesetih, o osećaju koji samo vojnik u jurišu ima kada se predaje sudbini i ne oklevajući da dovrši svoj naum ide dalje, o hrabrosti da se život u svoje ruke uzme, priželjkujem da probudim onu hrabru ludaču u tebi i da zaslužima da me takva zavoli i ne pita za cenu, da se ne žali na loše vreme već da pusti srcu da je vodi.

Maštam o stvarima koje možda nikada neću doživeti, da se ne bih plašio treska ogledala i sedam godina nesreće koje donosi, da se ne bih plašio prejake pogrešne reči koja će onaj fini konac što nas vezuje preseći.

Čeznem da naučim da pišem da ti iskujem najleše pesme i da ih na sve svetske jezike prevode i dive se tvojoj lepoti uklesanoj u njima, čeznem da moji prsti dobiju moć da glinu i kamen u živ oblik pretvore – kakve bih samo skulpture tada stvorio ponavljajući tebe i moja najtajnija osećanja prema tebi u njima. Ljudi bi ih gledali i u njihove oči bi se zauvek selili tvoji oblici, tvoj smeh uklesan u kamen i tvoja nežna duša i najoštrijoj ivici bi dala smisao.

Ne umem to i beskrajno sam tužan, što samo obične reči znam, a nisu mi dovoljne da ti pokažem šta si od mog života napravila, kakav si mu smisao dala i koji si mu smer prstićem iscrtala.