Sasa Jovanovic

Biznis, tehnologija i sport

More

Danas, moja ćerka slavi maturu. Devojčica prozračno plavih očiju u koje sam se pre nepunih petnaest godina tako duboko zagledao držeći je u naručju, moju prvu bebu, i koja je prestrašena tim pogledom počela da plače, danas prestaje biti dete. Ona i moj sin, deset godina mlađi, moje su dve najveće ljubavi, jedino šta me posle svih bura održava na površini mora.

A bilo je bura itekakvih, i onih koje se iz prelepog sunčanog dana i bonance pretvore u uragan, dezorijentišući me i posle kojih bih gledao površinu mora koje se smiruje sa ispraznim osećajem zaljubljenika u more, koji šalom prirode neizlečivo pati od morske bolesti. I želja za plovidbom uvek nadjača neizbežan osećaj mučnine. Ne mogu bez mora, bez slatke neizvesnosti koju plovidba nosi, uprkos užasnoj izvesnosti bola i mučnine. Mnogo sam luka ostavio za sobom, gradova koje sam voleo, i ne znam gde su danas svi ti ljudi koji su kamenu i betonu svojim prisustvom davali dušu, ljudi koje sam voleo i koji su ispunjavali moje trenutke. Čije sam trenutke ja ispunjavao. Prijatelji stari, prijatelji zaboravljeni, prijatelji pokojni, devojke, sada sve već odavno žene i žene koje kao devojke nisam ni poznavao a čiji je korak davno još mimo njihove volje određen, način na koji će kroz život ići, uglavnom oprezno i sa strahom od sopstvenog koraka a ne od bura. Njih su se davno prestale bojati.

Razmišljam sada, kad moja devojčica polako postaje devojka, hoće li onu snagu i srčanost koju je od rođenja imala umeti da upotrebi da joj korak ostane lagan i opušten i da ne zgazi one retke koji u njoj budu videli Lepotu? Ili će vremenom postati i sama poput mnoštva preopreznih i od života uplašenih žena? Da li će umeti da za sobom ostavi prošlu mučninu i zaplovi dalje, kad sve govori “nikad više ne zaplovi, predaj se i skući na kopnu”?

Naslonjen na ogradu ovog broda koji je ko zna ko i zašto napravio, postavljam sebi pitanja, poput ovih, ne žaleći ni zbog jedne bure ni nasukavanja, ali žaleći duboko za svim propuštenim plovidbama onih koje sam voleo i kojima nisam umeo preneti svoj Dar uživanja u nemirnom moru. Jer, znao sam, niko mi to nije rekao, osećao sam to: more je tu bilo i pre nas, postojaće i posle nas. Neće zbog nas biti mirnije niti će bure besneti samo zato što smo se usudili zaploviti. Ne možemo mu ćud izmeniti, možemo samo izmeniti način na koji to prihvatamo. Sa strahom ili sa verom.

Moja devojčica danas ima važan dan. I ni ova kiša ni grmljavina lepotu tom danu ne mogu uzeti. U mislima sam s njom. I verujem da je spremna za plovidbu, i da poseduje Dar koji će je naučiti da se nosi sa morskom bolešću. Jer svoju plovidbu mora sama otploviti.

2 Comments

  1. E vi muškarci sve shvataze bukvalno 🙂 Nije život akcioni film pa da se sve, i sazrevanje i odrastanje, desi u trenutku.

    Srećan roÄ‘endan maloj (pardon! VELIKOJ, jer ima VELIKOG i dobrog tatu) Jovanovićki 🙂

    A ti tata, samo hrabro :)))

  2. Saša

    October 28, 2008 at 12:35 am

    Nije roÄ‘endan, matura je bila… ne čitaš pažljivo…

    btw, ovde nisam uopste govorio o "trenutku"

© 2018 Sasa Jovanovic

Theme by Anders NorenUp ↑