Govorio joj je, u šali, da se od njega ne može skriti, da će je uvek prepoznati. Da može promeniti frizuru, ofarbati se, maskirati, da može učiniti šta god joj je volja, i da će je on ipak prepoznati.

 

Hiljade ljudi tiskalo se u toj ulici, grabeći leto koje je bilo na izmaku. Žustro je diskutovao sa drugom dok je pored njega prolazilo hiljade ljudi, i jedan šešir ništa drugačiji od mnogih tog dana u ulici, natuknut na glavu do nosa a ispod njega ogromne naočare za sunce koje su skrivale oči. Oči su boje meda, i ne videvši ih kroz tamne naočare bio je siguran da su to one. Zastao je u pola rečenice i pratio je pogledom, dok se udaljavala, ne progovorivši više ni reč. Lagani okret glave ka njemu, koji je tako uporno i napadno gleda, a onda je i ona usporila korak, uzvratila pogled, napravila jos jedan korak, i još jedan i u pola sledećeg koraka zastala, okrenula se i stajala tako duže nego što je potrebno da skine naočare, otkrivajući oči, oči boje meda. Nasmejala se i skočila mu u zagrljaj.

“Nije moguće!” uzviknula je držeći naočare još uvek u ruci, “kako si me prepoznao?”

Šetali su zagrljeni, ona je birala sunčana mesta i zastala bi uvek da odgleda decu koja su trčala pored njih. Bilo je tuge i želje u njenom pogledu dok ih je gledala, u tim trenucima bila je negde drugde, daleko, rečenica bi napola, kao nožem, bila isečena dok se mali anđeli ne udalje.

Grlila ga je snažno, gotovo muški jako, odakle tolika snaga u onim tankim rukama? Odjednom bi ga zgrabila, skočila na njega i grlila snažno kao da želi da ga u sebe utisne. I ljubila, kratko, često, sa strahom, ne usuđujući se da zadrži usne na njegovim.

Zavrtala je nogavicu kao ratnik koji se hvali ranama da mu pokaže ožiljak od operacije kolena, okrenula bi se i rekla “Vidi…” pokazujući rez na boku od operacije bubrega. Položio je ruku na to mesto osećajući pod prstima trag stare muke i vulkan energije duboko unutra, u samom biću koje je šale pravilo na svoj račun. I nečujna molitva iz njegovo srca upućena je Bogu da je ostavi najzad na miru.

“Imam tri želje: prva da te vidim, druga da te poljubim… a treća… ma ako stignem do treće umreću od sreće”… pisala mu je nekoliko dana ranije. “Koja je treća želja” pitao je pre odlaska. “Teško je”, reče i okrenu glavu, “teško je objasniti… znaš, daljina i sve… Ne bih želela da te izgubim”, rekla je na kraju, “nek ostane za sada sve kao što je sada, znaš, bojim se, volela sam onu budalu, strah me je da pokušam…” bol se osećao u njenom glasu. Pustio je njenu ruku nežno kao kad preplašenu pticu pustaš da odleti. “Idemo, kasno je, moraš odmoriti”, platio je piće i poveo je.

Dugo, kao u nekom starom filmu odlazila je ka hotelu, ispružena ruka, ne želeći da se odvoji i prst koji se ispruža da produži dodir, nokat i… gotovo… nestalo je dodira. Osmeh i njeno tiho: “doviđenja šećeru”. Svako svojoj kući…

“Žao mi je što ne živim u Srbiji” rekla je pre nego je napustila.

***
“Šećeru u bolnici sam. Pala sam na poslu u petak, bubreg mi je prestao sa radom…”. Svet se počeo okretati oko njega dok je čitao te reči. Mučnina i vrtoglavica, i ono teško, neprijatno čekanje. Neizvesnost. I strah, neprestan, da ne nestane.

Bogu hvala, dobro je, javila se. “Pozvacu te”, kaže.

Ne, nije ga pozvala.

***
Vratila se onoj “budali”, i pomalo razočarano rekla “ja sam te uvek smatrala veoma dobrim drugom”. Dobri drugovi su izgleda isuviše vredni da bi se potrošili na ljubav. “Kako je glupa”, pomisli, “ma šta dobro može dobiti iz reciklirane ljubavi?”

***
Javi se ponekad, kao letnja kiša -retko i kratko: “Izvini, htela sam da ti kažem koliko mi je žao zbog ovog nesporazuma među nama, pozvaću te ovih dana ako budem sama”.

Ne, nije ga pozvala.

***
“Srećna sam. Nemoj zvati, molim te, da se ne svađam sa Njim. Nezgodan je. Mislim na tebe.” poslednje su reči koje je od nje čuo.

Ponekad se samo seti onog susreta u prepunoj ulici, njenog osmeha, očiju boje meda, zlatne kose i stiska, zagrljaja snažnih kao da su poslednji. I bili su poslednji. Jedini. Tog dana i nikad, nikad više.

Ne, nikad je više nije pozvao. Prst je zauvek ostao zamrznut na poslednjoj cifri njenog broja, na horizontu sećanja.