E moj prijatelju… prodje zivot i shvatis da si se mozda borio na pogresnoj strani, da ti je ono gde si se predao vise vredelo…

otkud sad to? danas, juce vec, prvi put sam posle 16 godina podigao slusalicu da cujem NJEN glas. Javila se sekretarica a ja sam ostavio poruku i nadao se da se nece javiti. zeleo sam da se javi i nisam zeleo da je cujem preko telefona, jer od kad smo se razisli, jedva da smo 2-3 puta te prve godine razgovarali.

ostala je za mene devojcica od 17 godina… a sad zena od 34, mnogo prijatelju, mnogo godina… prvih deset godina sam kao sludjen bio danima nakon sto bih je sreo a onda sam oguglao… ponekad bih je sreo, zvanican ton, poneka na silu izrecena sala… osmeha vise no reci

takvi su bili nasi susreti…

a sutra cu sedeti sa njom… bistriti neke ozbiljne teme kao nekad duze nego sto sam u 6-7 susreta za ovih 16 godina zajedno sakupio u razgovoru sa njom…

jedva sam okrenuo po treci put broj..rekla je ‘zdravo…reci’, nisam prepoznao glas covece. koliko je vremena proslo…

‘sasa ovde..’

‘znam’

‘sasa jovanovic’

‘znam znam ;)’

i dalje kao da nikad nismo prestali pricati ..

pocela mi objasnjavati preko telefona ..mozda ne zna te ljude, pitala ko mi treba tacno, a ja sam ocutao…

‘hajde da se vidimo’ i otkucala po tastaturi.. ‘sad je kasno hajde sutra, u 9.30 moze?’

imam 39 a kao da sam juce imao 23 tako su se vratile slike, sveze

da li je moguce da je svo vreme ona ipak cucala tu negde duboko u meni kao neki etalon… sa kojim sam uporedjivao druge… jer nijedne se tako sveze ne secam kao nje..

jebeno sveze druze moj, vise nego sam ocekivao…

a znam da je cela vecnost prosla i ne nadam se nicemu i cak ne zelim, samo me proslost tuce…