Jesu li ljudi samo imena, status, poreklo ili ono šta su u duši? Sreo sam mnogo ljudi, žena, ali ti si me opčinila. Ne, nisam lud za tobom, ja samo još ne mogu da verujem da postojiš. Slušao sam te pre neki dan, pričala si, nisi primetila (ili jesi) da sam par puta obrisao suzu u uglu oka. Pomislih od dima je; ne, nije. Gledao sam te i razmisljao kako neko takvog nekog može povrediti. Pomislih još da li je moguće da postojiš takva. I ne skidajuci oka sa tebe, zaboravih na sve: i vreme, i probleme, sve… Nisam bio zaljubljen, tad sam se zaljubio, ako je to pravi opis osećanja koje je vremenom postalo toliko varljivo. Ono kad nekog želis tako da se nikad ne odvoji od tebe, i da ga sačuvaš od zla, da mu budeš razlog osmeha.

Ako je život stalni izbor, i mada biramo šta je verovatno već sudjeno, da li je na toj vagi izbora ono sta je na tasu racionalnih prepreka toliko moćno i teško da prevagne ono šta je na tasu osećanja. Ja sam sreo nekog za koga tas osećanja preteže opasno. Nekog ko mi je podario nasmejanu sedmicu. I to me opčinjava.

Da mogu, zavrteo bih ovu planetu koji krug unazad da prevarim vreme i da se rodiš ranije. Ne mogu. To je neko drugi odredio. Kao i to kakvi smo. Da sam ja malo mlađi ili ti malo starija, bi li nas to činilo manje ili više srodnim dušama? Ne verujem. Jedva poverujem i da postojis. Nisam navikao da sreća dugo traje. I to mene jedino plaši. I ne slutiš kako si se vešto uvukla kroz neki procep na mom srcu – i, tu si. Nije normalno koliko lako činiš da se ovako dobro osećam…