Priznajem, želeo sam je dotaći… ma šta “dotaći” – uhvatiti, stisnuti, upiti u sebe… ali sam ne čineći ništa upijao njen miris, pogled, njene reči, osmehe i suze, pa njene reči, ponovo, i njene korake, i osmehe, nju, okupanu suncem, bojeći se da će moja želja, ako joj dopustim, razbiti taj čudesni dragulj, poput nestvarnog mehura od sapunice koji traje ceo dan, i da će magija nestati.

I još pamtim pramen njene kose preko levog oka, i liniju vrata okrenutog da me još jednom pogleda, na rastanku.