Sećam se prvog poljupca. Prvog vrednog brojanja. Prethodne sam i zaboravio, vreme je počelo teći od tog nedovršenog koraka u senci breze u centru Niša. Ona je bila moja opklada, opklada na koju sam zaboravio čim sam ponovo ugledao njen osmeh. Opklada za kojom sam izgubio glavu. Ni plave oči jedne plavuše, Slovakinje iz Bratislave, najlepše koju sam ikad video, ni jasan poziv, ni na “prevaru” ukraden poljubac koji mi je na odlasku dala, nisu mogli pobediti njen osmeh urezan u mojim mislima.

I danas breza pod kojom sam je prvi put ljubio zamiriše na nju, u ruci osetim njen dlan, ponovo mi korak zaustavi njen glas, reči koje je izgovorila ispune misli, i kao da je tu vreme stalo, kad god prođem ispod te krošnje, ožive na tren njene usne, miris i osmeh… a moj korak se uspori i udahnem duboko, s nadom da ću je tako bolje osetiti.