Jednom, ne tako davno, a to za ovu priču nije toliko ni važno kada se zbilo, u jednoj zemlji koja se teško zemljom može nazvati jer zemlje nije imala, počinje ova priča. Ta zemlja sazdana je od reči i nema granice, prostire se neprimetno preko svih država i granica i njene krajeve još niko nije izmerio niti je njene ulice i stanovnike iko uspeo prebrojati.

Dva putnika, putujući a ne krećući se išli su svako svojim putem kroz Zemlju Reči. Nisu znali jedno za drugo jer u toj čudnoj zemlji niko ne postoji ako ne govori. Slučaj je hteo da njih dvoje, da, bili su to On i Ona, jednog dana u istom trenutku budu na istom mestu, i da počnu razgovarati.

Sama činjenica da su bili On i Ona njima samima ništa nije značila jer On u Njoj nije video Nju, niti je Ona u Njemu videla Njega. Bili su samo dva izvora reči i misli. Dva nepresušna izvora.

Ona bi se najlakše mogla opisati kao Svetlo koje u njenoj zemlji odakle potiče niko nije primećivao u pravoj boji, te je tužna i usamljena lutala ovom nepoznatom Zemljom Reči. U svojoj zemlji ona je bila tek lepotica ali je to nije ispunjavalo srećom. Želela je da neko vidi njene prave boje, ali je već gubila nadu. Za tren je mislila da je uhvatila onaj tanani dašak sreće ali joj je i on izmakao iz ruku i tužna, usamljena i skrhana lutala je nalazeći utehu i rečima koje su brujale Zemljom Reči.

On je bio Sanjar u potrazi za novim prostorima u Zemlji Reči. Živeo je od zidanja gradova od reči, posao koji u njegovoj zemlji niko ne smatra poslom. Nije ga to mnogo zanimalo, jer otkad je znao za sebe uvek je isti problem imao – gledao je iza brda koje svi vide i mada nije video ništa bolje od drugih, verovao je da zna je kakav je svet iza, jer ga je umeo zamisliti. Zato su ga i smatrali sanjarem koji ne shvata svet oko sebe.

Prve reči koje su izgovorili nisu obećavale mnogo. Oboje su bili vešti sa rečima ali su tek iz pristojnosti započeli razgovor. Započeli… Sada je teško reći koliko je trajao taj prvi razgovor, ali posmatrajući ih, čovek bi rekao da oni nikad nisu ni prestali razgovarati. Razgovori su se spojili u jednu dugu nisku reči, koja je neprekidno rasla.

Ona je bila veštija sa rečima, govorila je iz Srca, jezikom koji svako ko čisto srce ima može razumeti. Njene reči su Sanjara malo plašile. Mislio je da se ona to igra sa njim i da će ga već sledećeg trena ostaviti kad joj dosadi. A to nije želeo, prijala mu je ta igra. Ipak, kako je dolazio iz drugog sveta, nije potpuno mogao razumeti njene reči, jer mu je srce bilo zamućeno senkama prošlosti koje su ga pratile. Godila mu je svaka njena reč i želeo je da joj kaže da nastavi, da ne prekida, da ostane tu stalno, ali se bojao da je ne uplaši kao dete lastavicu kad želi pomilovati, pa je govorio neke tuđe reči koje lepo zvuče.

Svetlo ne bi bilo svetlo kad ne bi drugima moglo osvetliti put i rešilo je da to i njemu učini:”Zašto mi govoriš tuđim rečima? Valjda imaš svoje reči?” – Imam, naravno, promucao je Sanjar zbunjeno, i nastavio da stoji nem pred njom. Trenutak dug kao večnost činilo mu se, a onda su reči potekle, reči za koje nije ni znao da postoje u njemu. Ona je bila presrećna i smejala se zadovoljno i pružila mu vrč nek čudne tečnosti da ispije.

Čarolija? Da, tako izgleda sa strane. Ustvari, to je samo bio Eliksir Istine koji mu je ponudila. Imao je čudan ukus, peckav u ustima, pomalo opor, nije bio tako sladak kao sve ono šta je pre toga probao.

Dogovorili su se ćutke, što im je inače od početka polazilo za rukom, da i nadalje njihove reči budu samo Istina, jer u svetovima odakle su dolazili carovala je Laž, a od nje im je oboma bilo muka.

Ubrzo, stajali su jedan naspram drugog zbunjeni i radosni u istom trenutku. Kad bi Sanjar pomislio nešto Svetlo bi to reklo, i obrnuto. Imali su utisak kad gledaju svoj odraz u ogledalu. Ipak, ona je za nijansu i dalje bila hrabrija i vodila Sanjara sve dublje do svog srca. Sanjar je već dobro istražio njeno srce i dušu ali je ipak uvek iznova pomno svaki detalj zagledao, svaku njenu reč u sebi mnogo puta ponavljao, a Svetlo je tražilo ponekad da i više puta objasni neke svoje reči. “Ovo Svetlo ili govori drugim jezikom ili ja ne umem govoriti” mislio je Sanjar, ali je strpljivo objašnjavao svaku svoju reč koju bi Svetlo iz svih uglova posmatralo.

Posle nekoliko dana već su se poznavali kao da su zajedno odrasli i mogli su satima ići bilo kojim putem kroz Zemlju Reči a da se ne izgube. Ipak, jedne noći, ko zna kako zalutali su u Crnu šumu. Rekla mu je da joj nije prijatno tu, jer se gadi ljudi iz Crne šume, u svom svetu sa jednim takvim čak mora živeti, i Sanjar, koji je ljude iz Crne šume, tek površno poznavao, a i to mu je bilo previše, shvatio je da ako odmah ne učini nešto hrabro, da će Svetlo nestati. Samo mu je jedna sila na svetu mogla sada pomoći a nju je mogao dozvati samo ako se zagleda u svoje srce.

Izgovorio je par reči, na jeziku njenog sveta… nastala je tišina i ona je polako pitala “Šta mi to govoriš, reci to na našem jeziku”.

– Da, baš sam glup, pomislio je Sanjar, pa njen svet nije onaj gde živi i ponovio, ovaj put na njihovom, zajedničkom jeziku: “Volim te”.

Svetlo je pocelo da plače. Već dugo niko joj to nije rekao a od Sanjara se tome nije ni nadala, mada je već počela sanjariti o tome. Pred njenim očima, odjednom je vatromet boja počeo da se stvara. Sve potisnute boje koje je Svetlo mislilo da više neće videti ponovo je počelo prepoznavati.  

Među njima više nije bilo tajni. Stajali su jedno naspram drugog sa bujicom reči u mislima. Samo je Vreme sada stajalo između njih. Lak protivnik, pomislili su.

Svetlo je gorelo od želje da sve ispriča i jednog dana pričala je o svetu u kome je živela i čoveku iz Crne šume sa kojim je živela, kako je u njemu zamislila Sanjara. Nije ni znala da je nehotice zarila mač Sanjaru u grudi. Pred očima mu se smračilo a reči su pomešale redosled i nije nalazio prave. Uspeo joj je objasniti da ga to boli, da to ne čini.

Sanjar je već isuviše zavoleo Svetlo da bi dozvolio da zbog jedne rane stane i da je pusti samu da dalje tumara Zemljom Reči. Rešio je da ustane i nastavi dalje. Svetlo, koje je zavolelo Sanjarevo srce, rešilo je da se promeni. Do tada, već nekoliko puta Svetlo i Sanjar su se raspravljali. Svetlo je bilo ljubomorno a Sanjar se smejao i godilo mu je što je Svetlo ljubomorno. Ipak, Svetlo nije želelo da izgubi Sanjara i čvrsto je odlučilo da se promeni. Na veliko iznenađenje Sanjara, promena je bila brza i potpuna, toliko da se Sanjar uplašio da ga Svetlo više ne voli.

Vreme je činilo svoje i Sanjar i Svetlo su polako otkrivali jedno drugome i najtajnije kutke svojih života. Dok jednog dana, Sanjar nije rečima povredio Svetlo.

Jutro je bilo crno, Svetla nije bilo, samo ceduljica sa par reči da više neće doći.

Sanjar je plakao.

Shvatio je koliko je Svetlo zapravo ranjivo i iako nije nikada želeo da ga povredi, uspeo je. Shvatio je da je bez nje sve uzaludno. I po prvi put u životu, Sanjar je molio za oproštaj, za novu šansu. Svetlo, koje nije nikad zlonamerno bilo, nije moglo gledati bol koji Sanjar trpi i vratilo se.

Uskoro, Zemlja Reči je postala pretesna za njih dvoje. Želeli su da osete jedno drugo u običnom svetu, da vide hoće li reči isto zvučati. Međutim, Vreme, neumitni gospodar sudbina nije želelo zastati. Počelo ih je svojom nemilosrdnošću plašiti jer je mrvilo sve planove koje su pravili, kako da se van Zemlje Reči sretnu. A to nije bilo lako jer su njihovi svetovi bili daleko jedan od drugoga.

Sanjar se borio svakodnevno u svom svetu da mu dozvole da poseti Svetlo. Niko ga nije razumeo, čak ni prijatelji. Na kraju je morao slagati, jer da je rekao šta zaista želi, ne bi mu dozvolili da u njen svet uđe.

Njihov susret, van Zemlje Reči, desio se u njenom svetu. Iako je Sanjaru Svetlo verovalo, da će doći – to mu nije smelo verovati. Isuviše mnogo rana je pre susreta sa Sanjarem ostalo na srcu Svetla i ono se nije usuđivalo da u susret poveruje. Ipak, pomagala mu je u svemu da bi uspeo i konačno, Svetlo i Sanjar, jedna duša a dva tela, postali su jedno. Dugo su posmatrali jedno drugo kad su se sreli i reči nisu bile potrebne, ovoga puta oči su govorile jasnije.