Prosečan Srbin… ili će biti Jugosloven, svejedno, potroši 2,5 cm paste za zube godišnje. Uvek kad istisnem tih 2,5 cm paste na svoju četkicu setim se tog podatka koji sam čuo nekad davno kada sam trošio i deset puta više u toku samo jednog dana. Koliko njih onda uopšte ne potroši ni jedan cm godišnje. Užas !

Ma da, zato i ne idem gradskim autobusom.. izmešani mirisi, znoj, rakija, kiseo miris vina ili piva… kako neko uopšte može toliko da se nalije da bazdi kao bačva. Ma ne, ne, bačva ne bazdi tako… Čovek u odelu koji se naginje na stranu izduva nos zatim otrese šaku energičnim pokretom i obriše prste o pantalone. ZAMISLI – taj NEKO, tako uglađen i “skockan” u tom odelu i sa kravatom oko vrata pružiće tu istu ruku da se pozdravi sa nekim!

Kakve mi to sve gluposti prolaze kroz glavu dok perem zube. Ja definitivno nisam normalan. Ili još preciznije – otkud ja u ovom svetu kad se ne uklapam u prosek. Kaže jedan moj drug, poznanik zapravo, drug je velika reč, nije to za svakog: “greh je odbiti kad ti se žena nudi”. Kako greh, pobogu, koliko sam ih samo odbio i “odljubio” se zbog jednog neprijatnog zadaha, zbog glupe rečenice ili tupavog razmišljanja… ne mogu ja tako, to prosto mehaničko pomeranje kukova “turi-vadi-turi-vadi”, ne znači mi ama baš ništa posebno.

Ja izgleda nisam sa ovog sveta. Ili sam greškom ovde? Dva i po santimetra paste za zube godišnje po glavi stanovnika, to govori više od bilo koje knjige o nama, kakvi smo. U redu, bebe ne peru zube, ali to ne menja stvar.

Hmm… “čovek nije životinja” urla jedan moj poznanik žučno, kao da sam ga ne znam kako uvredio. Pa šta je ako nije životinja, pitam. Čovek, kaže. Aha… Nisam se nikad slagao sa takvim razmišljanjem no možda su oni ipak u pravu a možda ja grešim. Koja životinja će tako uporopastiti svet u kome živi kao što to mi činimo?

Neko mi lupa na vrata…momenat, izlazim, inkasant, nosi novi račun za vodu i kaže “mnoge je brate, mnogo …8.000!”. Znam ja da je mnogo ali šta da radim, ne mogu se uklapati u prosek trošeći dva i po santimetra paste godišnje… ni par kubika vode. A i šta se njega tiče koliko ja trošim? I otkad smo mi braća?

Komšika pere tepih napolju, koliko li vode ona potroši? Ne, ne interesuje me, samo razmišljam, otkud meni osam hiljada za vodu? Ako ja toliko potrošim a ne perem tepihe, ni auto, gde oni štede? Koliko li oni paste potroše godišnje? I taj auto… matori mi probiše glavu “položi vozački, položi vozački”, ma znam u pravu su ali ne interesuje me to. Sta me interesuje to znam, to sam probao. Leteo, skakao padobranom… Uh kad se setim… ja se bojim visine, zaista, da skakao sam padobranom i leteo avionom ali se bojim visine. Plašio sam se skoro svaki put kada bih išao na skok. To je normalno. Ja sam samo uspevao da pobedim strah. Ha, Georgi Dimitrov, moj drug sa cudnim imenom, jednom pre skoka na ulazu u avion kaže: “hajde da obavimo i ovu formalnost pa da idemo kući”.

Gde su nestali svi ti ljudi? Sta rade sada? Za koga li su glasali pre neki dan? Nije mi bitno, ali me interesuje… Okružen sam radikalima, ne volim baš da komentarišem o njima, nemam šta lepo reći a iovako mnogo… preterujem, umesto da držim jezik za zubima. A nekako se u ovo razmišljanje uklapa politika “mi Srbi smo naj u svemu” koliko sam samo viceva čuo i prepričavao o Srbinu, Amerikancu i Francuzu i uvek Srbin najpametniji i najbolji i ima najveću… ma gluposti… Valjda nam je to način da sami sebe opijemo i bez rakije i maštamo o “nebeskom narodu” kakvim nas nazivaju slatkorečivi zadrigli političari koji taj isti narod zaborave čim prođu izbori.

Prođe i tih tri minuta rezervisanih za oralnu higijenu. Da ne filosofiram toliko baš bi se odužilo.