Kako početi priču koja je tek na početku?
Kako shvatiti smisao gde srce zapoveda?
Kako uhvatiti misao zarobljenu u srcu?

Voleo bih da napišem priču o tebi, a da to ne bude prepričavanje, onoga sta i ti znaš, verovatno i bolje od mene. Voleo bih da to bude nesto posebno, da odgovara slici o tebi, utisnutoj u moje sećanje.

Voleo bih da umem opisati miris tvoje kože, ukus dojke, i mali jezik nestašan kao čigra.

Kad bih umeo, pisao bih o mirisu limuna koji me danima prati, još od naše prve noći. Pisao bih o ukusu tvog poljupca, tvog karmina, o tome kako ga i budan osećam.

Sećaš se onih starih, arhaičnih filmskih projektora, gde su se slike nanizane na tocak smenjivale jedna za drugom u skokovima dok se ne sliju u kratak film? Tako se u mojim mislima ređaju slike, u početku bez reda a onda se film brzo odmota, projure kroz glavu stotine sati sa tobom u priči, u nežnostima, i kad stane, kao screensaver – tvoje oči nastave da me posmatraju. Dugo… netremice. Da li se osmehuješ kad pomisliš na mene?

Ostani ovde gde si, u mom srcu, ostani takva kakva si, pomalo dete, pomalo žena, trebaš mi baš takva.

Žišku?