Da su bili manje maštoviti razgovor bi bio jednostavniji, ali obožavali su oboje tu igru reči, šifriranih poruka, nedovršenih rečenica, i zato su negovali stil razgovora koji budi i zatalasa misli, poput oblutka kad deca njime prave „žabice“ na vodi i dive se njegovom skakutavom opiranju da potone. Poput sećanja na čudesan hod kamena na vodi, takvi su bili i njihovi razgovori, nastavljajući da žive i kad reči utihnu. Izgovorena reč se brzo zaboravi, osim ako je začinjena tajnom. Razgovor bi se završio a neizrečeno je, poput pauze u Betovenovoj Petoj, povezalo reči.
Mogli su, verovao je, razumeti se i bez reči. Osećao je da i prećutano znaju, oboje, i da opet igraju tu igru reči. Mogli su i samo zamisliti taj oblutak, svako za sebe, koji skakuće po vodi, ne pet, ne deset puta, već hiljadu puta. I svako bi njegov put zamislio drugačije dajući mu ličnu notu, ali bačen u istom pravcu. Ali danas je talas bio veći. Iznenađujuče veći.

Još uvek su mu kroz glavu prolazile njene današnje reči. Razmišljao je o njima. Razumela ga je, očigledno mnogo bolje nego je očekivao. Ma, znao je da ga razume, ali toliko, nije se nadao. Prijalo mu je. Čudno, s obzirom da je dotakla deo njegovih skrivenih misli: “ja bih volela kada bi ti bio jos iskreniji sa samim sobom”. Razmišljao je o neizrečenom pitanju koje je postavila. Da li ga zaista toliko poznaje da zna da se on sada neće smiriti dok sebi na to pitanje ne odgovori. Odgovor je bio tu, svestan ga je odavno, ponekad mu se činilo da je odvajkada u njemu, da su svi odgovori oduvek u nama, samo čekaju pravi trenutak. Znak. Možda samo umišljamo da postoje neki posebni trenuci, pomisli, i tako zaokupljeni čekanjem znaka, pravog trenutka, pritisnuti drugim stvarima, život nam izmiče, i da taj kratkotrajni pravi trenutak promakne neopažen. A moguće je, sasvim je moguće, da posebnost trenutka izvire iz nepredvidivih okolnosti koje nas okružuju i da moramo naučiti da posmatramo da bi ih uočili. Ponekad bi se zapitao, ako postoje paralelni svetovi, da li neki drugi Ja vuče drugačije poteze, pametnije? Da li bolje uočava prilike, da li bolje razume svet ta njegova paralelna kopija. Ili se ponekad ni on ne snalazi. Kad bi mogao samo zaviriti na tren.

Mogao je osetiti ove reči. Iako je za sebe govorila da bolje govori o nekim stvarima nego što ih zna, ovo nisu bile od upotrebe izbledele fraze. Tražila je priču, a glas mu je iznutra govorio “spusti most”, i već je čuo zveket lanaca i zupčanika. Nema ovde potrebe za zidninama. Mogao je osetiti ove reči, njihov puls. I njihovu toplotu, kao toplotu sunca upravo zašlog iza horizonta. I nju. I pauzu koja muziku oživljava.

Vreo letnji dan u rano proleće. I noć je vrela. Zastao je. Pogledao u zvezde. Voleo ih je, iako daleke i nedostižne. Nerviralo ga je mnogo više od saznanja da ih nikad nece dotaći to što nije znao da li je ona najsjanija Sirijus ili Vega. Ali nije to ni važno, gledao ih je i kao i mnogo puta pre toga, kad su noći vedre, upijao bi pogledom zvezde. Da ih upamti. Svaku. Koračao je i pokušavao da upamti svaku reč, poput zvezda, da ih upije u sebe.
I da ih razume. Želeo je to.

Sirijus ili Vega? Ma, mora naći neki zvezdani atlas, da najzad to razreši. Koliko se sećao, Sirijus u ovo doba nije tako visoko na nebu, bliže je horizontu, ali proveriće. Bar je za zvezde lako. Za njene reči, malo teže. One su oduvek bile pomalo enigmatične. Uostalom, kao i njegove. Taj atlas za njihovo dešifrovanje tek treba ispisati. Da je bar ulovio pogled, razumeo bi makar delić. Nadao se. U njenim očima je uvek, činilo mu se, sijala neka njemu poznata zvezda. Nebitno kako se zove. Poznata. Odsanjana otvorenih očiju. Ipak, poznata.